Како се СССР борио против дарвинизма и генетике

Совјетска власт је подржавала идеју класне борбе (марксизам), али је порицала борбу за опстанак унутар врста (дарвинизам), као и сву класичну генетику.

Сељак научник Трофим Лисенко

Трофим Лисенко

Public domain

Идеолог совјетског погледа на биологију уопште, и посебно на теорију еволуције, био је агроном Трофим Лисенко. Он је 1928. године развио нову пољопривредну технологију – јаровизацију. Наиме, пре сетве је предлагано да се семе житарица претходно охлади како би дало већи принос. Ову идеју су подржали многи научници, а совјетска штампа је хвалила Лисенка и са одушевљењем помињала његово сељачко порекло, истичући га као пример насупрот високообразованим научницима који су студирали и радили у царској Русији, путовали у иностранство и били задојени буржоаским идејама.

Лисенко је постао утицајан агроном и заузео је многе важне функције, а 1938. је постао председник Свесавезне академије пољопривредних наука „В. И. Лењин“. Он је наставио да предлаже нове, понекад врло необичне идеје у области агротехнике и селекције.

Наступ Трофима Лисенка у Кремљу 1935. У позадини (слева надесно) Станислав Косиор, Анастас Микојан, Андреј Андрејев и совјетски лидер Јосиф Стаљин.

Public domain

Лисенко је стекао много следбеника, а његово учење и тај правац у совјетској биологији добио је назив „Мичуринска агробиологија“. Познати научник и селекционер биљака Иван Мичурин није имао никакве везе са тим, осим што је Лисенко себе доживљавао као његовог следбеника.

А шта онда уместо дарвинизма?

Руски природњак Трофим Лисенко

Public domain

За Лисенка је главни циљ агробиологије био повећање приноса, па је планирао да то постигне на нови начин, не ослањајући се на „непријатељска капиталистичка учења“.

Лисенкова главна мета био је дарвинизам. Он је Дарвинову концепцију еволуције и његову теорију различитости организама називао лажном науком и генерално је третирао као расизам, док је за класичну генетику говорио да је то фашистичка наука.

Лисенко је претпостављао да развој живог организма не зависи само од наследних особина и гена, него и од спољашњег окружења. Такође је веровао у наслеђивање стечених вештина.

Руски маслачак (Taraxacum kok-saghyz) – садња у Америци 1947.

Public domain

И што је најважније – није прихватао борбу за опстанак унутар исте врсте. Он се, на пример, залагао за нов начин директне сетве руског маслачка (Taraxacum kok-saghyz) на стално место у „гнездо“ (3-4 семенке заједно) по шаблону квадрата. Сматрао је да ће се на тај начин принос увећавати геометријском прогресијом. Американци су били против ове методе јер неке биљке посејане врло близу једна другој уопште нису клијале или је клијање било слабо. А Лисенко је на то одговарао да је принцип борбе за опстанак смислила буржоаска наука и да „постоји само конкуренција између различитих врста – вук једе зеца, али зец не једе зеца него траву. А ни пшеница пшеници такође не омета“.

Осветљење на огледним пољима Института Трофим Лисенко код Кијева.

Аркадиј Шајхет/МАММ/МДФ/russiainphoto.ru

Лисенко је исто тако тврдио да се врсте могу трансформисати једна у другу под утицајем спољашње средине. „Негирати да пшеница, под одговарајућим условима, може да произведе појединачна зрна ражи, која потом расту и потискују пшеницу, значи окретати леђа животу и пракси“.

Борба против научника и буржоаских учења

За Лисенка су научне теорије биле тесно повезане са идеологијом и друштвеним системом. Он је тврдио да буржоаска биолошка наука толико цени „теорију“ борбе за опстанак унутар врста јер мора да оправда постојање великог броја сиромашних људи у капиталистичком друштву.

Трофим Лисенко са сарадницима из Одесе 1938.

Public domain

Уз то је говорио и ово: „Ми, совјетски људи, добро знамо да угњетавање радника <...> нема никакве везе са било каквим законима биологије“.

Он је предлагао борбу против „туђинских“ идеолошких учења која су стизала из иностранства.

Николај Иванович Вавилов (1887-1943)

Борис Лосин/Sputnik

Чувени научник и генетичар Николај Вавилов је 1940. године ухапшен због „саботаже“ и умро је у затвору. (После Стаљинове смрти њега су рехабилитовали и признали као великог научника, па сада у многим руским градовима постоје улице које носе његово име).

А 1948. године је одржана седница Академије пољопривредних наука којом је председавао Лисенко, и на којој је уз одобрење партије класична генетика проглашена за псеудонауку. Од тог дана почео је процес који се данас зове „лисенковизам“, односно борба против идеолошки непожељних научника.

„Ген стаљинизма“. Трофим Лисенко уништава генетичаре на седници Сверуске академије пољопривредних наука.

Дмитриј Балтерманц/МАММ/МДФ/russiainphoto.ru

Они који су се бавили генетиком (а не Лисенковом агробиологијом) отпуштени су са радних места, а научници који су критиковали Лисенкове идеје су прогоњени. Читав истраживачки процес стављен је под контролу идеологије. Касније су исту судбину доживеле и друге гране биологије: вирусологија, цитологија и друге науке.

Због тога је 1955. године скоро 300 научника потписало писмо у којем се критикује Лисенко, а за његову теорију се каже да је „средњовековна“ и да „срамоти совјетску науку“. Лисенко је тада смењен са места председника академије, али га је потом лично Хрушчов вратио на исту позицију. Генерални секретар је подржао Лисенка јер му се допало његово национално порекло, као и добри приноси пшенице.

Жетва пшенице

Г. Биков/Sputnik

Међутим, по Хрушчовљевом одласку са власти 1965. године доказано је да Лисенков рад садржи научне неправилности и непоуздане аргументе, тако да је он коначно смењен са функције. Додуше, он је остао веран својим идејама и имао мноштво следбеника, тако да је још 10 година, све до смрти, наставио да врши експерименте и руководи лабораторијом експерименталног научноистраживачког центра „Горки Ленинские“.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!