Како је Пикасо настрадао због цртежа Стаљина

Први покушај

Пикасо је 1944. године, после нацистичке окупације Француске, ступио у редове Француске комунистичке партије. И мада није имао обавезу да посећује све партијске састанке, уметник им је често присуствовао и руководиоцима поклањао своје слике.

Партија, узгред, није одобравала Пикасовљев стил толико далек од реализма, али је као донације слике радо примала – и продавала их.

А 1949. године француска Општа конфедерација рада обратила се уметнику са молбом да помоћу једног цртежа Стаљину честита 70. рођендан. Пикасо је испунио молбу, али се ограничио на алегорију: на хартији је нацртао руку са подигнутом чашом вина и натписом Staline à ta santé (У твоје здравље, Стаљине!)

Друговима из партије се таква фамилијарност учинила скандалозном и цртеж је наишао на критику. Али то је била ситница у поређењу са оном буром страсти коју ће изазвати наредни цртеж посвећен „вођи народа“...

Шокантни post mortem 

Наводно неумесна честитка није била повод да Пикасо раскине са комунистима. Опроштено му је. Други пут Пикасо је Стаљина нацртао на упорно наваљивање једног од чланова ЦК француске комунистичке партије Луја Арагона поводом Стаљинове смрти 1953. године. Неколико дана после смрти совјетског вође његов портрет који је нацртао Пикасо појавио се на насловној страни листа Les Lettres françaises.

Пикасо је са за њега највећим могућим степеном реализма нацртао Стаљина са његове младалачке фотографије, дајући му очи сањара и снажну браду. Али комунистима се то поново није допало. Сматрали су да се ради о покушају да се вођа извргне руглу.   

Осим тога, овај рад уметника имао је озбиљне последице. Негодовање комунистичке партије било је тако велико да је она објавила саопштење у којем је категорички осудила објављивање овог портрета у новинском листу. Француска комунистичка издања објављивала су писма незадовољних читалаца у којима су се људи жалили да Стаљинов лик како га је приказао Пикасо нема ништа заједничко са стварношћу. И сматрали су такву интерпретацију увредом комунистичке идеје.

Конфликти унутар руководства били су усмерени на потрагу за „жртвеним јарцем“ и нико није желео да има везе са том афером.

Многи су покушали кривицу да свале на Пикаса, објашњавајући да је он изабрао такав начин цртања, док је могао и да се „потруди“: на пример, да за основу узме радове совјетских уметника.

Осим унутрашњих последица „случај с портретом“ је ослабио и положај саме партије. Потрага за кривцем довела је до тога да руководећи људи почну међусобно да се оптужују поводом питања ко је дозволио објављивање Пикасовог цртежа на насловној страни листа. Француски политичар, комуниста Пјер Жукин је у свом чланку тврдио да је кулминација тих конфликата наводно био покушај Луја Арагона да изврши самоубиство.

Све је могло бити и много горе...

Људи блиски Пикасу су се присећали да је уметник све то тешко подносио. Мада то није била „најризичнија“ слика коју је могао да нацрта. Након скандала писац Пјер Де из листа  Les Lettres françaises срео са са сликарем и овај му је, напола у шали напола озбиљно, рекао да је у извесном тренутку хтео да нацрта Стаљина голог. 

Како је записао енглески истраживач Ђертје Атлеј у књизи „Комунистичке године“, Пјер Де је забележио кратак Пикасовљев монолог о његовом односу према читавој ситуацији: „Да сам нацртао старог Стаљина са борама и подочњацима, сви би заграјали: 'Како смеш да га нацрташ као старца!' Затим сам у одређеном тренутку хтео да га прикажем у херојском духу, обнаженог. Да, мислио сам, то би било одлично. Али шта да радим са његовим мушким атрибутима? На класичним скулптурама мушки уд је увек мали. Али ради се о Стаљину, моћном човеку, правом борбеном бику. А ако му дам уд бика иза којег ћу приказати ситног Стаљина, биће још горе. Онда ће сви завапити: Претворио су га у сексуалног перверзњака, у правог сатира!“

Сам Пикасо је после буре критике на свој рачун прилично изгубио интересовање за комунистичку партију, мада није престао материјално да је помаже, нити се одрекао комунистичке оријентације.

Неколико година касније, када се у Француској сазнало за Стаљинове злочине и када је почела дестаљинизација, Пикасо је срео Пјера Деа и питао га: „Надам се да сада нећете рећи да сам Стаљина нацртао превише благонаклоно?“

Пикасо је комунистичку партију напустио 1956. године, када је сазнао да је совјетска војска ушла у Мађарску да угуши побуну. То се догодило истог дана када је отворена његова прва изложба у Москви. Након што је чуо званично саопштење о уласку војске у Мађарску, Пикасо је потписао колективно протестно писмо и напустио партију.