Најекстравагантније женске капе из Старе Русије

Рогата кика

Ова тешка капа први пут се у документима спомиње у XIV веку и потиче из паганског доба. Рогови на њој симболизују плодност. Зато су ове капе могле да носе жене тек након рођења првог детета, а биле су распрострањене у Тулској, Рјазанској, Калушкој, Орловској и другим јужним губернијама.

Државни историјски музеј

С обзиром да „кика“ не само што је била висока (20-30 центиметара), него и тешка, жене су морале високо да држе главу како би је стабилно носиле. Управо отуда је потекла руска реч „кичиться“ у значењу понашати се надмено, дизати нос.

Јавно власништво

Копитаста кика 

Ова „кика“ је идејна наследница рогате претходнице, с тим што су је носиле све удате жене на празнике.

Ермитаж

Такође се сматра да се ради о веома древној капи (први пут се спомиње у споменицима 1328. године), али појавила се већ након примања хришћанства, па нема много везе са паганским веровањима.

Александар Божко, Марија Мерцалова „Поезија народног костима“, 1988.

Осим „копита“ жене су носиле још и „кике“ у облику котла, лопате и ваљка. Обично су све оне биле опшивене скупом тканином украшене златом, а чеони део у облику копита причвршћивао се помоћу трака које су биле повезане око свакодневне капе.   

Тулска сорока

Многи историчари ни данас не могу да се сложе око тога шта је „сорока“, а шта „кика“, с обзиром да различите врсте ових капа понекад изгледају идентично.

Руски етнографски музеј

Али тулска сорока је специфична и препознатљива. Ова капа буквално подсећа на птицу („сорока“ на руском значи сврака). Има предњи део који се називао крила и задњи који се називао реп.

Јавно власништво

Репом су се називале разнобојне траке нашивене у облику пауновог репа; док су крила такође била направљена од разнобојних трака, које су се нашивале са предње стране, стварајући утисак крила. Жене су ове капе носиле током прве 2-3 године после свадбе на све празнике. 

Псковски шишак

Док су се претходно споменуте капе носиле претежно на југу, ова је била популарна на северу Русије. Овај класичан кокошник из Пскова разликује се од свакодневних верзија због својих „шишарки“.

Александар Божко, Марија Мерцалова „Поезија народног костима“, 1988.

Сматрало се да шишарки треба да буде што више, јер су оне симболизовале плодност. Чак се говорило: „Колико шишарки, толико деце.“

Ермитаж

Псковски шишак је био део свадбене одоре невесте и често су „шишарке“ биле украшене природним бисером, а преко капе се носила марама обрубљена златом.  

Тверски каблучок

Једна од најнеобичнијих варијанти кокошника била је популарна у Тверској губернији, па је њен назив и данас везан управо за овај регион.

М. А. Венецијанова у народној ношњи, Алексеј Венецијанов

Третјаковска галерија

„Каблучок“ у облику цилиндра био је у моди крајем XVIII и у XIX веку, а носио се на празнике. Зато се ова капа правила од најскупљих материјала, на пример, од свиле или баршуна, а била је украшена драгим камењем и златом. На њу се обично причвршћивала мрежица од бисера која је жени покривала чело, с обзиром да је главни део ове свечане капе покривао само теме. 

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!