Шта је остало од првог храма Христа Спаситеља у Москви (ФОТОГРАФИЈЕ)

Дубоки рељефи у мермеру

На фасади храма је било распоређено 48 сцена у дубоком рељефу на тему библијске и руске историје, као и прикази светитеља чији спомен је падао у дане битака током Отаџбинског рата 1812. године. Занимљиво је да је садржај бирао лично светитељ Филарет, а већину тих сцена у дубоком рељефу је направио вајар Александар Логановски. Неколицина оригиналних композиција и појединих фрагмената већ дуги низ година се налази у Донском манастиру у Москви. Тамо је у совјетско време постојао Музеј архитектуре.

Плоче са именима јунака рата 1812. године

У доњој галерији храма, као и данас, налазиле су се плоче са именима јунака рата 1812. године. У совјетско време су оне имале прилично прозаичну примену – служиле су за насипање стаза у Парку Горког и декорацију фасаде здања Института за органску хемију Академије наука. Остатак је окренут натписом према земљи и искоришћен за изградњу степеница у Третјаковској галерији. У музеју се за то сазнало тек током 1990-их, када је почела рестаурација. Плоче које су остале читаве данас се чувају у Музеју храма.

Икона „Спас Нерукотворени“

Једина икона из срушеног храма је „Спас Нерукотворни“, дело иконописца Јевграфа Сорокина. Чудом је сачувана тако што ју је последњи настојатељ храма Христа Спаситеља Александар Веденски изнео и сакрио у својој кући. Данас се она налази у Спасо-Преображенском храму који се налази на доњем нивоу комплекса данашњег храма Христа Спаситеља.

Звоно

Главно звоно је било тешко 26 тона и сматра се да је било треће по тежини у Москви. Оно је, као и остала звона, нестало. У борби против верских симбола звона су збацивана са звоника и разбијана. Многа су претопљена. Данас је од тог велелепног ансамбла остало само једно, тешко 850 кг, и оно се налази на звонику Тројице-Сергијеве лавре у Сергијевом Посаду близу Москве.

Слике и фреске

У осликавању храма Христа Спаситеља учествовало је скоро четрдесет иконописаца. Међу њима је био и мајстор за античке сцене Генрих Семирадски. Он је насликао сцене из житија светог Александра Невског и јеванђељске сцене „Крштење“, „Христов улазак у Јерусалим“ и „Тајна вечера“. Од последње, која је изазивала опште одушевљење, сачувани су само фрагменти, и они се сада чувају у Музеју храма. Може се само претпоставити колико је та сцена била импозантна. За лик Александра Невског се говорило да подсећа на римског императора, али за „Тајну вечеру“ је сликар Иља Рјепин написао да је то најбоље што постоји у храму.

Василиј Суриков је у храму осликао четири фреске, од које је сачувана само једна, посвећена Четвртом васељенском сабору, на коме је усвојена догма о Христовој божанској и човечанској природи. Необична је чињеница да она годинама није изнета из Москве – најпре се налазила у Историјском музеју, а затим у Антирелигијском музеју. Тек после рата је пренета у Лењинград, у Музеј историје религије. Постоје и првобитне скице фресака – оне се налазе у фондовима Руског музеја.

У олтару храма Христа Спаситеља налазила су се огромна платна Василија Верешчагина: „Ево човека“, „Ношење крста“, „Молитва о Чаши“, „Скидање са Крста“, „Распеће“ и „Полагање у гроб“. Оне су у наше време пронађене у Казанском храму у Петербургу, где је био смештен Музеј историје религије и атеизма. Тамо су слике годинама чамиле умотане у ролне. После рестаурације су враћене на своје историјско место.

Трон патријарха Тихона

Данас се у главном олтару налази још једна сачувана светиња. То је трон патријарха Тихона. Он је пре минирања изнет из храма и пребачен у Лењинград, где је чуван у Александро-Невској лаври, а 2000. године је враћен у Москву.

Плоча о изградњи храма, барјаци

Када је бољшевичка власт донела одлуку да уништи храм специјална комисија је направила списак свега што треба сачувати. Поједини предмети су премештени у музеје, на пример црквени прибор, фреске и слике. Сачувани су фрагменти барјака. Они су се нашли у Казанском храму у Петербургу, и по њима су реконструисани савремени барјаци. Поједине предмете није могла да уништи чак ни снажна експлозија. Један од њих је плоча о изградњи храма из 1839. године.

Мермерне плоче за фасаду

Све што се могло искористити искоришћено је у изградњи нових објеката. На пример, мермерне плоче којима је била украшена фасада храма искоришћене су између осталог и за изградњу станица метроа „Кропоткинска“ и „Охотни Рјад“.