1. Ехо руске књижевне класике
Андрей Тарковский/Мосфильм; Второе творческое объединение, 1979
Сценарио за филм писала су браћа Стругацки по мотивима своје фантастичне приче „Пикник покрај пута“. Годинама се сматрало да њихова дела, препуна најразличитијих смислова нису погодна за филмски формат и екранизацију. Али све се променило када се за пројекат заинтересовао Андреј Тарковски, у том тренутку већ познати, аутентични редитељ који није волео научну фантастику. Овај филмски маг је више волео класичну руску књижевност па је у великој мери изменио фабулу и ликове приче. Фантастика се претворила у филозофску параболу о опасним жељама.
На крају је филм добио специјалну награду жирија на фестивалу у Кану 1980. године (приказан ван такмичарског програма), пунећи биоскопске сале у Америци, Француској и Немачкој. „Сталкер“ је постигао буран успех и увео Тарковског у ранг славних филмских редитеља тог доба.
2. Помак у филмском језику
Андрей Тарковский/Мосфильм; Второе творческое объединение, 1979
Филм је сниман код Талина у Естонској ССР, међутим првобитно је планирано да то буде у граду Исфари у савременом Таџикистану. Изненадни земљотрес у региону променио је планове филмске екипе, али по свој прилици и погурао визуелни развој научне фантастике.
Иако је „Одисеја у свемиру“ открила свету филмски свемир, „Сталкер“ је то учинио са сиво-зеленом постапокалипсом. У филму се цивилизација неповратно повукла оставивши за собом зону искључења, опасно место на које крећу филмски јунаци.
То је простор препун замки и загонетки, који није ни мало непријатно гледати, као рецимо град на почетку филма који Тарковски намерно приказује у ружним жуто-сивим тоновима. Зелени пејзажи обрасли маховином, далеководи и водопади, природа у зони као да је подивљала и повратила своју првобитну лепоту. Визуелни приступ помогао је редитељу да створи слику зоне као неупоредивог, готово магичног места.
Међутим, то није ишло лако. Према неким сведочењима са снимања, Тарковски је готово манијакално контролисао све током рада. Укључујући и боју и дужину траве у кадру.
3. Најбољи филм за упознавање са стваралаштвом класика
Андрей Тарковский/Мосфильм; Второе творческое объединение, 1979
„Спремао сам се за овај филм целог свог живота, а снимао сам га две године“, говорио је Тарковски о исцрпљујућем раду на филму. И заиста, „Сталкер“ не само да је био последњи филм који је снимио у отаџбини, него и врх његовог стваралачаког пута.
Током читаве каријере Тарковског је тангирала потрага за трансцедентним или смислом живота. У својим остварењима он је покретао питања Бога и места човека у свету. У „Сталкеру“ се на проблем гледа кроз призму вере.
Тарковски је такође остао непревазиђен и упамћен у вези са другом својом особеношћу, љубављу према спором, потпуно неупоредивом ритму. Минимум монтажних резова, монолози јунака на фону пејзажа, дугачке паузе без речи.
Медитативно приповедање Тарковског добро је објаснио амерички критичар Роџер Еберт. По његовим речима, дуги кадрови совјетског редитеља немају задатак да забаве, него да апсорбују гледаоца.
4. У кинематографији се „Сталкер“ и данас цитира
Андрей Тарковский/Мосфильм; Второе творческое объединение, 1979
Алузије на „Сталкера“ могу се пронаћи у широком спектру. Неко покушава да понови медитативно приповедање, други скоро у потпуности позајмљују радњу филма. То су урадили, рецимо, аутори филма „Уништење“ из 2018. године са Натали Портман у главној улози.
Утицај „Сталкера» и уметничког приступа Тарковског више је него присутан и ван филмске уметности. Да споменемо само истоимену видеоигрицу или серију „Чернобиљ“. Сам амбијент постапокалипсе био би потпуно другачија да Тарковски није до детаља осмислио опасну, сиво-зелену зону у естонској забити.
5. Филм који је предвидео катастрофу и постао њен симбол
Андрей Тарковский/Мосфильм; Второе творческое объединение, 1979
Шест година после премијере догодила се једна од најстрашнијих трагедија на простору Совјетског Савеза, хаварија у Чернобиљској нуклеарној електрани. У широком кругу око места катастрофе биће уведена зона искључења, где ће касније почети да долазе сталкери ради потраге за чудним стварима, и вођења у обилазак, као на филму.
Књига браће Стругацки и филм Тарковског не само да су послужили за опис специфичног света после трагедије него су и предвидели пејзаже зоне настале после катастрофе из 1986. године и све што она собом носи.
Чернобиљска катастрофа постала је симбол завршног периода СССР-а, и паралелно регистровала „Сталкер“ као њену главну рефлексију у свету филма.