Портрет И. И. Дмитријева, В. А. Тропињин, 1835.
Public domainЈедном је Пушкинове родитеље посетио писац и државни функционер Иван Дмитријев. Он је обратио пажњу на коврџаву косу десетогодишњег Пушкина, и нашалио се: „Гле, какво Арапче!“
„Ал' бар није пиргаво врапче“, испали мали Пушкин као из топа. Ствар је у томе што је Иван Иванович имао много пега на лицу.
Барон А. Дељвиг, литографија А. Мјунстер
Public domainАнтон Дељвиг је ишао у школу заједно са Пушкином, а пред смрт је почео да живи раскалашно (добио је тифус, од кога је умро 1831. у својој 33. години). Једном је он дошао пијан код Пушкина, и песник је дуго убеђивао друга да престане са пијанчењем, али је Дељвиг на све аргументе у очајању одговарао да земаљски живот није за њега, „а на оном свету ћемо да се поправимо“.
„Не причај којешта“, одговори Пушкин. „Погледај се у огледало, тебе неће ни да пусте на онај свет са таквом њушком!“
Неко је желео да збуни Пушкина, па га је у друштву питао: „Каква је сличност између мене и сунца?“ Пушкин истог тренутка одговори: „Ни у вас ни у сунце човек не може да погледа а да се не намршти“.
Последњи портрет Бајрона, Томас Филипс
Newstead Abbey19. априла 1825. године навршила се година дана од смрти Џорџа Бајрона. Тога дана Пушкин је написао свом пријатељу Петру Вјаземском: „Синоћ сам наручио литургију за покој његове душе. Мој поп се зачудио што сам толико побожан и дао ми просфору извађену за покој душе слуге Божијег бољара Георгија“. Сеоски свештеник није знао да је „Бајрон“ име, него је помислио да је „бољар“ (рус. „боярин“).
Како наводи филолог Алина Бодрова, литургије за покој душе „бољара Георгија“ су заиста одслужене, и то чак две: „У Пушкиновом несташлуку узела је учешћа и Ана Вулф, тригорска комшиница породице Пушкин, тако да је служба вршена у храмовима Триг<орског> и Вор<онича>“.
Пушкин за радним столом, 1936 Папир, оловка, угаљ сликар Николај Уљанов
Сверуски музеј „А. С. Пушкин“Пушкин се познавао са младим припадницима императорске гарде. Били су то младићи из најбогатијих породица који су волели да пијанче и теревенче. Једном је песник позвао неколико гардиста у популарни ресторан „Доминика“ и частио их. Док су се они гостили уђе гроф Завадовски и рече Пушкину:
– О, Александре Сергејевичу, види се да сте пуни пара!“
– Богатији сам од ја од вас – рече Пушкин. – Ви понекад морате да притрпите и чекате новац од својих имања, а ја стално имам приходе од тридесет шест слова руске азбуке (толико их је било у руској азбуци царског периода).
Зна се да је Пушкин могао брзо да измири дуг кад изгуби на картама. Он би у тим ситуацијама буквално за једну ноћ написао изванредно књижевно дело и наредног јутра би га продао издавачу. Скоро на исти начин (додуше, не за једну ноћ, него за два јутра) написао је поему „Гроф Нулин“.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу