О гуслама и виљушкама...

Тада је на улице Титограда изашло преко 10 хиљада људи, са различитим паролама. „Слободан народу”, на пример. Или, рецимо, „хоћемо Русе”. Дозивање Руса у контексту „антибирократске револуције” није одговарало ни старој номенклатури, ни Милошевићу, и зато је неко од новинара креативно прекројио ту паролу, објавивши да демонстранти скандирају „хоћемо гусле”. Тај догађај је касније овековечио познати Рамбо Амадеус назвавши тако („Хоћемо гусле!) свој албум који је изашао у октобру 1989. Имам осећај да је та замена Руса гуслама изазвала некаква озбиљна „померања тла”, да не кажем „флуктуацију ноосфере” наше планете која се зове Земља. Формирала се нека чаробна и магична веза између „Руса” и „гусала”. Када се те две речи нађу у једној фрази, или када Рус покуша да говори о гуслама, или напротив, када гуслар уз гусле пева о Русима – долази до неконтролисане емисије емоционалне енергије српског народа, до експлозије емоција. Ја и сам на својој кожи осећам ту чаробну везу. Пишем овај текст, а рука сама уместо „Русе” (и уместо „гусле) хоће да напише „русле”...

Какве су ми само смртне грехе приписали браћа Срби после чланка о мекој сили Русије на Балкану! И најжешће негодовање, па и више од тога – страшну мржњу, изазвала је успутна фраза „...српске гусле (иако су оне уствари црногорске)”. Те речи немају практично никакве везе са самом темом чланка, али управо оне су изазвале најснажнију емоционалну реакцију читалаца. Рекли су да сам необразована незналица и обрнуто, лукави фалсификатор. Масон и фашиста. Непријатељ српског народа и непријатељ руског народа. Одговорићу на те гневне повике страдалне српске душе, смртно увређене претпоставком да неко може сматрати да гусле нису српски инструмент. Али најпре има смисла објаснити читаоцима шта је заправо аутор имао у виду. Да би читалац схватио и поверовао да ја нисам непријатељ српског народа и не оспоравам право Срба на гусле (и нико то не оспорава, јер коме би и због чега то било потребно?).

Срби слабо разумеју данашњу Русију

Објављујемо мишљење руководиоца Балканског одељења Руског Института за стратешка истраживања, др Никите Бондарева о томе да читав систем руско-српских хуманитарних веза тражи подизање на нови савремени ниво.

У чланку се радило о сасвим конкретној епизоди руско-српских односа, о узајамним куртоазним посетама двеју хуманитарних невладиних организација – српске и руске. Велика група руских „пријатеља Србије” посетила је Косовску Митровицу. Руси су филолозима-русистима Приштинског универзитета, који се сада привремено налази у Косовској Митровици, поклонили балалајку. Два месеца касније ти исти Руси су у Русији дочекали госте из Србије. А ови су, заузврат, донели у Москву на поклон гусле. Сада обратите пажњу: ТЕ КОНКРЕТНЕ ГУСЛЕ, које су неименовани српски гости донели у Москву, КУПЉЕНЕ СУ У ЦРНОЈ ГОРИ. Заслужни уметник Србије уручио је поклон високом руском функционеру, рекавши следеће: „У Београду се већ не могу наћи праве гусле, продају се само лоше имитације, и зато смо ове гусле донели чак из Црне Горе”. Можда је заслужни уметник Србије једноставно хтео да прида већи значај свом поклону. Не разумем се толико добро у гусле да бих разликовао српске од црногорских, мада сам некада и био на концерту КУД „Филип Вишњић”. Знам само да се модел црногорских гусала зове „дубровачки”. Надам се да сада нисам увредио Србе тиме што сам рекао да су црногорске гусле дубровачке...

Према томе, разлог емоционалног потреса српских корисника интернета заправо не вреди ни пребијене паре. То чак није грешка у преводу, него грешка у читању. Аутор је писао о конкретним „српским” гуслама које су донете из Црне Горе, а српски читалац је у тој фрази видео покушај да му се отме највећа и најдража исконска светиња – гусле! Прочитајте још једном фразу о гуслама у оригиналном чланку и видећете да се тамо ради о посебном, конкретном случају. Али мисао да је руски аутор могао имати у виду некакве конкретне гусле, а не гусле уопште, није пала на памет ниједном од неколико стотина коментатора на сајту „Недељника” и „Руске речи”. НИЈЕДНОМ. Млади и стари, образовани и не баш много образовани, они са балканском импулсивношћу и они уздржанији, проруски настројени и антируски настројени – сви коментатори чланка оптужили су ме да желим да отмем Србима гусле...

Можда уопште не бих ни сео да пишем овај одговор да није реакције мог младог колеге Николе Танасића, политиколога и полиглоте, русофила, човека који се подједнако добро разуме у руску унутрашњу политику и у лукавштине „Игре престола”. Он је свакако један од оних људи које сам имао у виду када сам говорио о „новом поколењу српских русофила”. Дакле, чак је и Танасић о мом чланку написао да је то „један од најбољих материјала о руско-српским односима, оштар и прецизан, али га потпуно поништава једна фраза о црногорским гуслама...” И даље неколико пасуса текста о гуслама и њиховом значају у српској историји. Пишем овај текст за Николу, за Сашу Протића (кога сам поменуо у првом чланку), за младе момке који воле своју земљу и Русију. Знам многе такве. Неки од њих су чланови политичких партија и покрета, неки нису. Њихов поглед је поштен и искрен, они имају велику жељу да учине нешто за јачање српско-руских веза...

Млади српски пријатељи, сећате ли се филма „Лепа села лепо горе”? Тамо има један лик по имену Миле Виљушка (одлично га је одглумио Милорад Мандић – Манда). Он је кренуо у рат због свога кума и због неправде у свету, чији је симбол управо виљушка. Култна реплика Милета Виљушке овако гласи: „Јел’ знаш ти, несрећо, да су Срби најстарији народ. Док су Шваба... и Енглез... и Американац пре... шесто година, јели свињу с рукама, ми Срби смо имали виљушку! На српском двору ми с виљушком боц, а Шваба с рукама...” Док сам читао коментаре уз свој чланак о „мекој сили”, а читао сам их веома пажљиво, мада нисам улазио у дискусију, стекао сам снажан утисак да је бар две трећине коментара писао Миле Виљушка. Тај несрећни чудак од своје виљушке не види праве узроке и поводе рата. Виљушка за њега више није обичан есцајг, него симбол вере. Она му је заменила и оца, и мајку, и Бога, и здрав разум. Тако и коментатори мог чланка нису у њему видели ништа осим гусала. Гусле су им заклониле смисао чланка, нису им дале да ухвате поруку коју сам уградио у чланак.

А ја сам и писао управо о тој црти српског народа! О некаквој специфичној српској перцепцији, због које се Срби хватају за неке детаље и не виде општу слику. Митологија, традиција и национално предање сметају им да трезвено сагледају савременост, свакодневницу и реалну стварност. О томе је говорио непосредно пред смрт велики српски редитељ Живојин Павловић, необична личност, прави човек епохе Ренесансе, не само филмски уметник, него и писац, песник и теоретичар филма. „Срби не подносе, такорећи, звук вечности. Та особина се компензуjе вицем, сталним смеjањем, ... зезањем, дионизиjским заносима и патријархалним ритуалима итд.” Управо се тако све и догодило са чланком о мекој сили. Патријархални ритуали, чије су оличење гусле, постали су за читаоце главни садржај чланка, мада оне тамо, понављам, практично ништа не значе. Само је циљ сакрити се од „звука вечности”, од „корака времена”, да тако кажем. Од свести да је за озбиљну промену у српско-руским односима потребно пре свега променити сопствену перцепцију. И то треба да ураде и Срби и Руси. И ви и ми треба да се бавимо конкретним, стварним пројектима у култури, у сфери медија, а не разменом поклона и певањем руских и српских песама у хору уз вотку и ракију.

Мене често оптужују да су сви разговори о уласку Русије у српске медије прилично бесмислени све док у Србији не постоји руска телевизија на српском језику. „Руска реч”, „Спутник” и „Руски експрес”, руски додаци у „Недељнику”, „Политици” и „Геополитици”, фестивали руског филма, светске премијере руских филмова, доношење Благодатног огња у Србију, откривање споменика Николају II – све је то лепо, али није довољно. Потребна је телевизија. Докле год нема руске телевизије, све остало је бесмислено. И моји позиви да се преиспитају парадигме српско-руских односа такође су бесмислене. Па ето, могу да саопштим читаоцима да ствари са руским ТВ каналом прилично добро напредују. Он ће почети са радом раније него што бисте могли и помислити. Поједина пробна емитовања моћи ће да се виде до краја ове године. Засада, додуше, не могу рећи на којој фреквенцији. Надам се да ће Срби заиста гледати ту телевизију.

Росијскаја газета. Сва права задржана.