Чак и ако се узме само материјал 19. века, види се колико је глупо популарно питање „Кад нам је то Русија помагала у историји“. У 20. веку су се догодила још два страшна светска рата у којима је Русија два пута практично спасавала само постојање српске државе и нације.
Русија је ушла у Први светски рат 1914. године иако није била спремна за њега и у знатној мери због тога што није могла оставити Србију на милост и немилост судбине. Наравно, сукоб Русије и Немачке био је неминован, али он није обавезно морао да се догоди управо у оном тренутку. Да је Русија имала још годину дана за мобилизацију, резултат рата би био другачији.
Али многи српски историчари, а и многи данашњи русофили, некако више цене то што је Николај Други својом личном интервенцијом спасао српску армију и приморао Французе да их евакуишу на острво Крф, него то што смо ми уопште увучени у тај рат. Срби су и иначе склони у већој мери него ми да виде улогу личности у историји. Ето, Николај Други је рекао реч и одмах је српском народу постало боље. И сада је исто тако. Путин ће телефонирати, рећи ће реч и биће добро. Нажалост, тако веома ретко бива у историји.
Други моменат који је важно споменути: у Србији мало ко схвата шта је за Русију била револуција 1917. године, револуција до које не би ни дошло да није било Првог светског рата. Срби углавном не виде разлику између царске Русије, совјетске Русије и савремене („Путинове“) Русије. Пуно сам пута скретао пажњу мојих српских пријатеља на пресецање улица Цара Николаја Другог и Максима Горког у Београду. Горки је прослављао бољшевизам, био је омиљени Стаљинов писац. А то што се улице назване у њихову част налазе близу, па чак се и пресецају, лично за мене је увреда. То вам је као да у Москви имате раскрсницу улица Драже Михајловића и Маршала Тита. Иначе, Трг Тита у Москви и дан данас постоји. Знају ли многи Срби који живе у Москви да у граду постоји Трг Тита?
Углавном, многи Срби не схватају у којој је мери револуција била трагична по Русију, не схватају да нема директног континуитета између царске и бољшевичке Русије. У Србији се редовно појављују чланци са порукама попут „Русију су великом направила три Владимира: Свети Владимир, Владимир Лењин и Владимир Путин“. Када неки Рус угледа такав наслов, он често не зна како да реагује.
Резултат Другог светског рата у Србији се такође различито тумачи. Једни га схватају као ослобођење Србије од нацизма и васпостављање српске државности у оквиру Југославије, а други по примитивном постсоцијалистичком моделу, типичном за Источну Европу, сматрају да је то била комунистичка окупација, да је један агресор заменио другог, додајући и да је Југославија на крају крајева упропастила српску националну државу и довела Србију до садашњег јадног стања.
Рекло би се да је сада ипак успешно превазиђена инерција која је остала још од социјалистичког доба, када су после Титове и Стаљинове свађе почеле да се штампају свакојаке пропагандистичке измишљотине о томе да су „руски ослободиоци“ силовали милионе Српкиња од 9 до 90 година. Јасно је да ниједан рат у принципу не може да прође без икаквих ексцеса. Нема ратова без пљачкања и насиља. Немци су се можда, у целини гледано, неко време понашали релативно културно, али ко каже да немачки војници нису пљачкали и силовали – тај безочно лаже. Немци су при томе били размештени на територији Србије, добро су били опскрбљени свим што је потребно за свакодневни живот. А несрећни руски војници, пре него што ће доћи у Србију, прошли су целу територију СССР-а коју су ослобађали, затим Румунију, а затим Бугарску. Несрећни, намучени и без нормалне униформе (фронт се веома брзо померао и јединице за логистику нису стизале прве борбене редове).
Колико је уопште коректно да Срби пореде понашање немачких и совјетских војника, када су Немци радили онакве ствари какве се, на пример, описују у стиховима Десанке Максимовић „Крвава бајка“? То је реторичко и етичко питање...
Можда тога и не би било у српској масовној свести да није било 1948. године и књижица као што је она под насловом „Злочини под плаштом социјализма“. Постоје документи где је наведено да су сви такви злочини истражени и да су чак и високи официри, ако су ухваћени у нечем сличном, ражаловани и послати као обични редови на фронт, или у логоре (детаљније о теми руских силовања у Србији прочитајте у чланцима Црвена армија: ослободилац или окупатор? и Ко прља сећање на Црвену армију?). Најпре је та пропаганда интензивно усађивана у мозак народа, а затим смо се ми помирили са Југославијом и све те књиге су без сувишне буке повучене из библиотека.
Али то је људима ипак остало у сећању. Чињеница, међутим, да сва та измишљотина никада није била оповргнута како доликује управо је плодно тло за гласине и масовно сујеверје. Ђилас је пружио свој велики допринос писању сличних сплетака зато што је његовој жени Митри Митровић неки совјетски тенкиста предложио нешто непристојно не питавши ко је она, а она се много увредила. И Ђилас је лично био озлојеђен на читаву совјетску армију.
Те гласине потхрањује и западна пропаганда, књиге неког тамо Ентонија Бивора. У Немачкој је, наравно, све било другачије него на Балкану. Када је совјетска војска стигла до Немачке, многи су имали жељу да се лично освете за своје најближе, за сав онај ужас који су видели ослобађајући своју отаџбину од нациста. Проценат пљачкања и силовања откако је совјетска армија ушла у Аустрију, па чак и у Мађарску, приметно је порастао. Али све то нису никакви милиони, него десетине-стотине случајева. У Србији и Бугарској је било неких појединачних случајева.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
