Да ли Николић као Тито може да подржи студентске протесте?

Протест у Крагујевцу.

Протест у Крагујевцу.

Анастасија Енгељгарт
Ситуација у Србији се загрејала до усијања. Локални медији не говоре много о томе, а западне агенције преносе вести доста замршено, некако збрда-здола.

Објективна чињеница је да у свим великим градовима Србије од понедељка после шест сати увече власт преузимају студенти и омладина која протестује. У Београду, према различитим изворима, у протестима учествује око 50.000 људи. Они су у потпуности блокирали центар града. Слична је ситуација и у Новом Саду и Нишу, као и у индустријским градовима Крагујевцу и Бору, и у „пољопривредној“ Суботици. Све то траје готово недељу дана, почев од понедељка када су објављени резултати председничких избора одржаних у недељу 2. априла. Резултат избора је потпуно предвидљив: 55% гласова је добио актуелни премијер и лидер напредњака Александар Вучић, који је одлучио да се кандидује за председника. Кандидат владајуће странке је победио већ у првом кругу, тако да неће ни бити другог круга о коме је сањала опозиција.

Ако је на председничким изборима у Србији и било неких изненађења, она су била везана за личност Луке Максимовића, који себе зове Љубиша Прелетачевић Бели. Он је без сваке сумње јединствени културни феномен с обзиром да се као „фрик“ кандидовао на изборима и постигао приметан успех. Лик „Љубиша Прелетачевић“ појавио се као јунак пародија на српске политичаре у виду хумористичких клипова на Јутјубу. Занимљиво је да су се становници Младеновца определили за ову пародију пре него за стварне политичаре, а Љубиша Прелетачевић и његов покрет „Сарму проб’о ниси“ на локалним изборима добили су прилично велики број гласова. После тога је „Љубиша Прелетачевић“ изјавио да ће учествовати на председничким изборима.

Све што је уследило улази у историју. Мислило се да су Прелетачевић и друштво залудне шаљивџије, али се испоставило да и нису баш толико залудни. Они су успели да скупе потребан број оверених потписа, тако да ЦИК није имао основа да забрани комичарима из провинције учешће на изборима. После тога је Прелетачевић са својом екипом „поцепао“ српски интернет својим предизборним клиповима, у којима се лидер странке „Сарму проб’о ниси“ појављује искључиво у белом оделу на белом коњу и маше чаробним штапићем говорећи како ће у случају победе постати диктатор попут Вучића, али са људским лицем. Комични кандидат је изазвао негодовање многих старијих бирача и одвратио их од изласка на изборе, али је са друге стране омладина од 18-25 година одмах прихватила Прелетачевића као „свог човека“ и радо подржала његово лудирање. Јесте све било организовано као шала, али је Прелетачевић добио преко 300.000 гласова. За њега су гласали углавном студенти који су раније били потпуно индиферентни према изборима. У томе се заправо и састоји највеће достигнуће интернет комичара из Младеновца. Он је пробудио целу генерацију за коју се раније сматрало да је аполитична и апатична.

Јутро после избора Прелетачевић Бели је дочекао под прозорима резиденције председника Србије, скандирајући „Томо, Томиславе, сиђи да ми предаш кључ!“ Бели тврди да су резултати избора (наравно) фалсификовани, и да је он добио 67% гласова, што значи да је испред Вучића, и зато актуелни председник Томислав Николић треба да му да кључеве од канцеларије. Та неукусна шала била је само увертира у врло озбиљне догађаје. Увече истог дана у парк између српског парламента и председничке резиденције изашло је око 20.000 људи. Они су протестовали против фалсификованих избора и конкретно против Александра Вучића скандирајући познату навијачку фразу. Првог дана протеста Љубиша Прелетачевић је често помињан, скандиране су његове пароле и очекивало се да ће се он појавити. Можда управо због тога ни премијер Вучић ни београдска полиција нису уопште реаговали на овај догађај, очекујући да ће се омладина извикати, излудирати и разићи. Заиста, нема разлога да се воденим топовима растерују активисти покрета „Сарму проб’о ниси!“ Сада је већ јасно да је та одлука била погрешна. Другог дана протеста испред парламента је изашло двоструко више људи и скоро нико се није сетио јучерашњег „јунака“ Прелетачевића. Протести су се проширили и на Нови Сад и Ниш – велике универзитетске градове. Трећег дана протеста у Београду је на улице изашло око 60.000 људи, а уместо комедијаша Прелетачевића обратио им се прави лидер либералне опозиције Саша Јанковић. Демонстранти су га врло добро дочекали. Додуше, међу њима су, поред Јанковића, примећени и угледни активисти патриотске опозиције – посланик Народне скупштине и доктор филозофије Ђорђе Вукадиновић и лидер Српског покрета „Двери“ Бошко Обрадовић.

Илустрације: Анастасија Енгељгарт
 
1/5
 

Да би се боље схватиле размере овога што се догађа треба рећи да оволики број демонстраната на улице Београда није изашао од 5. октобра 2000. године, када је у такозваној „булдожерској револуцији“ свргнут Слободан Милошевић. Тада је на београдске улице изашло око 200.000 људи али је већина њих допутовала из унутрашњости. Сада на улицама има најмање 60.000 људи, али су то углавном Београђани, с тим што демонстрације још нису достигле врхунац. Очекује се да ће га достићи у суботу. А можда је умесније рећи да је врхунац планиран за суботу. Постоји још један моменат који упућује на то да ови протести необично личе на догађаје из 2000. године. Наиме, полиција је у најмању руку пасивна, а у извесном смислу чак и подржава демонстранте. На пример, синдикат полиције Србије је још у четвртак 6. априла подржао демонстранте, тачније позвао је владу да „послуша децу“. У саопштењу синдиката које је потписао његов председник Дејан Ђукић (познат широј јавности по једном скандалу од пре три године), поред осталог се каже да су људима у униформи исто као и студентима досадили непотизам и корупција у владајућим круговима, и да је полиција спремна да буде „посредник“ у дијалогу између владе и демонстраната. Другим речима, спремна је да се придружи протестима. Стижу сигнали и од појединих представника српске војске, преносе неки медији. У суботу се испред парламента може очекивати „велико братимљење“ демонстраната, појединих припадника војске и синдаката полиције. Карактеристично је да су за разлику од 2000. године садашњи протести изразито мирни. „Најратоборнији“ израз протеста су плакати на којима су приказане жртве агресије НАТО-а. Ниједан излог није разбијен, ниједан ауто не само да није преврнут, него није ни огребан. Друга разлика је што су тада протести били одржани искључиво у главном граду, а данас су они захватили целу Србију. Укупан број демонстраната у целој земљи већ се изједначио са бројем учесника у протестима пре 17 година.

И Милошевић и Вучић су дошли на власт користећи патриотску реторику. Милошевићев режим је пао у тренутку када су се у њега разочарали патриотски настројени кругови у Србији и у њему видели кривца за пад Српске крајине, за потписивање „срамног“ Дејтонског мировног споразума и бомбардовање НАТО-а 1999. године. Александар Вучић је у овом тренутку поприлично изгубио патриотски настројене кругове бирачког тела. Томе је допринело склапање уговора о логистичкој подршци са НАТО-ом, као и постепено али незадрживо повлачење када је реч о српским интересима на Косову (Бриселски споразум, итд.). Као што је већ поменуто, сада су и патриоте и западњаци раме уз раме изашли на улице Београда. На пример, јуче (6. априла), на годишњицу почетка тепих бомбардовања НАТО-а на Косову, сви демонстранти у свим српским градовима минутом ћутања су одали пошту погинулим сународницима.

Као посматрач са стране, ја лично имам утисак да је најважнија заједничка црта протеста 2000. и 2017. године осећај да су власти потпуно паралисане. Стиче се утисак да Вучић просто не зна шта да предузме у овој ситуацији, нарочито после одбијања синдиката полиције да растера демонстранте. Медијске личности које су блиске са Вучићем износе стандардне оптужбе на рачун Џорџа Сороса и Рокфелера, које можда и нису неосноване, али се у новонасталој ситуацији не доживљавају претерано озбиљно. Кључна фигура у овој ситуацији може бити Томислав Николић, кога су већ сви отписали. „Чика Тома“ (како га зову појединци на Фејсбуку) формално остаје први човек у земљи све до 31. маја. Он има овлашћење да прогласи председничке изборе неважећим и да закаже поновљено гласање. Штавише, он има све разлоге да поступи управо тако, с обзиром да га је Вучић приморао да повуче кандидатуру када је Николић већ најавио своје учешће у председничкој трци. Формално су се председник и премијер помирили, па је Николић на конгресу напредњака упутио чак и речи подршке Вучићу, али су оне биле прилично млаке и неубедљиве. Многи српски политиколози и политички коментатори, као на пример Борис Малагурски, помињу омладинске протесте и могућност да им се придружи Николић, и у вези са тим подсећају на догађаје лета 1968. године, када је Јосип Броз Тито подржао студенте који су демонстрирали против „црвене буржоазије“ и тиме фактички стао на чело народних протеста, а затим их усмерио у правцу који је њему одговарао. Додуше, Николић се не може поредити са старим коминтерновским лисцем Јосипом Брозом када је реч о закулисним борбама и свакојаким интригама.

Сумирајући све речено може се извести закључак да предстојећи викенд (8-9. април) може бити прекретница у новијој српској историји. Вучић ће морати да докаже да је он газда у земљи и „отац нације“, као што га приказује напредњачка предизборна агитација. Али ако он изађе на крај са овим изазовом, онда ће морати да преиспита и комплетну даљу стратегију свог понашања. После гушења протеста он више неће моћи да балансира између Русије и Запада, између Путина и Меркелове, између очувања Косова и уласка у Европску унију. Снажан лидер нема право на такво колебање. Међутим, како сада стоје ствари, неће бити нимало лако изаћи на крај са демонстрантима с обзиром да имају подршку синдиката полиције, појединих припадника армије и готово целе националне културне елите – глумаца, музичара и спортиста.

Текст на руском језику је објављен овде. 

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.