Трамвај звани где си – ту си

Alexander Dmitrienko
Поседали ми у круг. Деца из две групе. Велики круг. Тог дана моја васпитачица није дошла. Ја се био обрадовао. Издрекењала би се сваки пут кад нацртам брод у мору, рибице као осмице, или испричам о гуски са златним јајима. Друго ништа није ни видела ни чула од мене. Био сам мишљења да ни то не заслужује...

Играмо, дакле, мени дотад непознату игру, с непознатом ми васпитачицом. Тај круг. Излазимо редом, стајемо у центар круга и нешто изводимо, неку пантомиму, покрете тела. Остали погађају чиме се дотични бави, које је професије. Добро.

Почне то далеко од мене. Устане дечак па подигне пушку, упери је у плафон, зажмури на једно око, опали.

„Ловац! Ловац!“

Излази девојчица, стане на прсте, подигне једну ногу, другу ногу, па, као, направила пируету. Поклон.

„Балерина! Балерина!“

Добро и то. Углавном, деца срећна, раздрагана. Граје. Свако би да што пре дође на ред, да се покаже, је л' те.

А ја не знам шта ме снашло. Не осећам се најбоље. Иде ми се у ве-це. Иде ми се кући. Иде ми се код уја Бате у Обровац. Иде ми се у мишју рупу. Дрхтим. Пулсирам. Зуји ми у ушима. Крв ми ударила у главу. Предосећам да ме чека брука какву још нисам доживео. А не могу себи да објасним шта, како, што...

Посебну маштовитост нико не показује. Дечаци би да побију све што лети, девојчице да поломе прсте на ногама. По који шофер, шваља, куварица, фудбалер и тако то. Ја не могу себи да дозволим да будем ловац. Не могу да поновим већ виђено. Некако ми испод части. А не знам шта ћу. Тотална блокада мисаоног процеса...

Ево и мене. Стојим.

„Ти би да још мало размислиш, је ли“, пита васпитачица.

Немам шта да јој одговорим. Не мичем се. Мук у соби.

„Нестрпљиви смо да видимо.“

Стојим. Она се нешто замислила, одлутала. Деца почињу да врдају, дошаптавају се.

„Хајде, фино-лепо, покажи ти нама ловца.“

Ја ни макац.

„Како то он пушку подигне... видео си... некад...“

Не дишем. Деца се кикоћу.

„Хоћеш да седнеш?“

Гледам у патос. Ускоро ће почети да капље на патос. Капље на патос.

„Да ти ипак седнеш, а?“

Деца прште од смеха. Неко пада са столице. Неко има грчеве у стомаку.

„Добро. Ево, Дејан нам је показао човека који стоји. Може и то. Иди на место... Чујеш ме?!“

...

Какогод се тада провео, привукла ме та сцена, очарала. Прођоше године и ето мене на пријемном испиту за глуму.

Прво сам био Симон, брат пијанац из „Дивљег меса“, чова на самрти. Имам посебне предиспозиције за такве улоге. Леже ми. На сред сцене столица. Ја се лепо опустим, испружим ноге, бунцам, мрмљам себи нешто у браду. Пошто је Симон у куплерају и јада се на живот некој часној секи, фокусирам се на професорку вокала и плеса, бујне гриве, раскошног грудног коша, капацитета плућа. Бог отац комисије се окреће да је нешто пита. А ја знам: пита, да ли баш њу гледам. Она клима главом, потврђује. Мени јасно да радим праву ствар - безобразан сам, није ме стид. Певушим још нешто тихо и гушим се, докрајчи ме то дивље месо у грлу.

Брандо, бре! Људи! Помало ми нелагодно што сам тако добар. Сигурно се питају шта ћу ја код њих, шта ја то не знам па дошао да учим? Монолог сам положио, идем даље. Једино што траже да из дубине сцене избројим до десет, да буде јасно имам ли уопште глас. Јер нису чули ни реч те моје жалопојке. Ја брзо одлучим да се не разочаравам. Тешим се да је за глумачке величине као ја измишљен филм, микрофон, професија тон-мајстор...

Канда су и они у мени препознали нешто мало Бранда па сам даље био Стенли Ковалски у бруталној сцени ломљења свастичине нестабилне личности („Трамвај звани жеља“). И Бланш ми се потрефила идеална. Нека афектирана лујка која је имала једну једину идеју за наш наступ: да изађем у мрежастој мајици. Учинило јој се да је Брандо био у мрежастој мајици. Мени се учинило да кује неки план да направи будалу од мене. Страшно се разочарала што сам је одбио. И престрављена сва, и чупа косе што ћу је коштати каријере, живота, снова, пошто сам тако недорастао за глумачки позив. Углавном, свих тих неколико дана проба ломили смо једно другом личност како смо знали и умели. Дан пре испита смо се отерали дођавола и престали да разговарамо. Истрошили се.

Стајао сам дуго иза завесе и чекао да моја Вивијен Ли доведе у ред брдо шминке које је изручила на неки ноћни сточић, па да ја изађем: припит, пун самопоуздања, јакога гласа и стаса, жељан да је силујем... А неће ми се. Имао сам довољно времена да напипам нека врата у том мраку, да нађем неки пролаз па да бежим. Али није било ничег сем зида. Крочио сам на сцену да се мало напињемо, бечимо, кревељимо, бламирамо. Сећам се само да су ме питали што сам тако мрзовољан и килав. Такве сам нарави, кажем. И куд који, мили моји. Боље бих прошао да сам само стајао и бленуо у под као у оном обданишном кругу. Било би више шмека.

...

А зашто ја све ово причам? Да бих дошао до финалног акорда, до неких неиспитљивих судова Божијих и Његових неистражљивих путова.

Елем, шта ради лузер са непуних 19, који је преспавао 12 година образовања (последње четири мртвим сном), који нема појма шта ће са собом, а тог септембра се пред њим отвара широка капија кумановске касарне, и тог јуна или јула нема цуру? Седи у летњој башти и пије пиво с другом Жаром. Кроз башту пролази силан свет, а Жаре зна баш сваког:

„Е, пази овамо, овај ти је уписао архитектуру... Ова - математику. Знаш ову? Ма знаш је – етнологија... енглески... ветерина... психологија... педагогија... екологија... политичке науке... глума... а, чуо си, извини...“

Све сами будући интелектуалци, научници, уметници, друштвени делатници и прегаоци, интелигенција шепури се лево-десно. Читава генерација шлепача и вуцибатина је нешто уписала. Сам Жаре – бруцош компаративне књижевности. Сит и задовољан. Умаче ретке бркове у пиво. Примети он напокон да седим ко мркли мрак, притајио се и ћутим. Пита:

„А што нећеш код мене, на филолошки?“

Ја га попреко погледам. Живи је сведок да сам изашао из гимназије с три француске речи: пижóн, воатýр... и неком трећом.  

„Један се језик учи од нуле“, упоран је Жаре.

„Ма немој?“

„Кад ти кажем.“

И рече ми. И, ето, би тако.

Могао бих још да додам да нисам био кадар да скупим довољно поена ни за тај нулти руски, па искористио квоту за пријем мањина. А пошто су многи били бржи од мене и попунили све могуће спискове уобичајених мањина, морао сам да циљам даље, на неку егзотику. И пошто те године ниједан Египћанин није био довољно неразуман да упише руски језик у Скопљу, изјаснио сам се ја. Искрено, чистасердéчна.

...

Сад би могло да се распреда надуго и нашироко о томе да уписати руски не значи и научити руски. Да тај заокрет судбине и није неки заокрет. Да још није било првог часа, ни првог питања „која сам ја будала“, прве артикулисане речи која бар мало звучи како треба да звучи, прве летње школе, првих Руса „уживо“, прве књиге будуће личне библиотеке...

„А што ови пишу Исус с два 'и'?“

„Да видим... Штампарска грешка, бре! А ти се трошиш!“

Ни научити руски не значи живети са руским, дисати на руском. Помирити се с тим да си давно пропустио прилику да поставиш језик и зубе на место, да ћеш вечито свирати фалш, замуцкивати, гутати пљувачку, бити спорији и слабији у било ком вербалном окршају, да ће ти рођена деца исправљати падеже, мењати предлоге...

Али нећу о томе. Досадно, брате! Пена дана.

Него, паде ми на памет да и после толико година не бих знао шта да изведем у оном дечијем амфитеатру. У које бих то покрете могао да преточим нешто као: Кад порастем бићу... инострано биће. У Русији.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“