Сектор В

Александар Дмитријенко
Свега пар речи о илустрацији. Прозорe са којих пуца овакав поглед на Главно здање, илити Дворац културе Московског државног универзитета, може имати само Фундаментална библиотека истог тог МГУ. И сад, рекао бих, да је за неверовати да у тој библиотеци постоји собица за неког носатог Грузина (Јерменина, Азербејџанца?) који одмара ноге на књигама, чачка зубе оловком и свира гитару без врата. И ако претпоставимо да је све горенаведено могуће, само Сале може да зна какве везе има тај длакавац са причом која следи. А Сале ћути. Уосталом, нисам га ни питао. И нећу. Уметник је то...

Где сам оно стао...

Тата никако није могао да схвати што сам уписао руски. Тако изненада, ненајављено, с неба па у ребра, без иоле приметне русофилске наклоности, без руских корена, идеје, утопије, шта ти ја знам. Није имао ништо против, али је хтео човек да зна, шта ћу бити кад дипломирам. Колико ћу бити користан за фамилију, буџет, социјум... Од мене није било помоћи, јер бринуло ме исто питање. И још многа друга. Срели ми тако неког на улици и тата му лепо исприча шта нас је снашло. Тај неко није знао како да то коментарише. Настала је нелагодна пауза. Али тата је био домишљат па је брже-боље испалио:

„А шта знаш, можда дођу Руси!“

„То реци!“, од срца је тај неко прихватио сличан геополитички преокрет. Осмехнули се сви, потапшали по рамену, разишли.

Тако је тата нашао једино логичко објашњење за мој непромишљени поступак и смирио се.

 

Кад не дођу Руси

И сад, ето, отварам широм прозор – нестаде пола зида. Није што је прозор посебно велик, већ је зид узак. Куља новембарски смог. Али рачунам да је задњи пут проветравано у мају-јуну. Имам две собице, жалосне усправне кутијице од шибица. Имам свој клозет и купатило.

Никад нисам дозвољавао мами да ми трпа сендвиче за пут па сад развезујем кесицу ораха и бадема.

Слетео сам из оловно сивог неба. Прошло је пола дана. Можда је вече. Можда ноћ. На небу без промена.

 

Сачекале ме неке две цурице. Једна симпатична, друга за воланом скупог аута. Кад није „да”, онда је „не”, и обратно. Не осврћу се, не траже ме у ретровизору. Нису прихватиле ни једну понуђену тему за разговор. Оцениле ме као слепца, сигуран сам. Имам два броја веће цокуле да бих могао да навлачим чарапе преко чарапа. Два броја већу монтку, коју ми је још тата пазарио кад ме први пут слао у руску зиму. Давно је то било. Нисмо предвидели глобалну промену климе. Девојке су обучене јесење, елегантно, лако. Пробијамо се сатима кроз саобраћајну гужву, такозвану прóпку (чеп), ћутке. Тек сам касније провалио да се моје сапутнице не миришу и да никад не би селе у исти ауто да им није наређено.

Нешто другачије цурице стоје испред улаза у студењак. Насмејане, брбљиве. Дођем им уча. И стара професорка. Дођем јој асистент. Уручује ми торжéственно кесу свакојаког кухињског посуђа и прибора. Спроводе ме кроз ходнике. Улазе у моје мемљиве одаје, забављају их гримасе на мом лицу. Трудим се да оправдам њихова очекивања. Радим фацијалну гимнастику.

Коначно одлазе и ја отварам тај прозор. Седнем на нешто шкрипаво, зарђало, и питам се што сам поново дошао. Кад се већ завршила сва романтика студентских година, кад су одсањани сви снови. Кад ме нико посебно није чекао и ништа ми се посебно није нудило. Девојчице и професорка би одлично прошле у животу и без мене... Не налазим одговор вредан пажње, па се сетим да Руси нису дошли. Дакле, ево ме. Тут как тут. Једино ме живо интересује шта ћу им. Недостаје ми нека визија будућности. Недостаје ми јучерашњи дан. И данашњи. Недостаје ми неки дебљи сендвич. Ораје сам сажвакао. Заборавио прозор и заспао у полуседећем положају. Дочекао прво јутро прехлађен. 

Извор: msu.ru
 

Све је то једно велико Ж

Станујем у Главном здању МГУ, у најлепшој зградурини Москве. Бар гледано споља. Из птичје перспективе то је слово Ж. Ако је доњи средњи крак главни улаз, ја сам у оном лево. Сектор В, блок (соба) 752. Изнутра је то мравињи лавиринт. Комбинација вечитог мермера и истрајалих лајсни.

Идем да скувам кафу. Кухиња је заједничка за један подужи ходник, преко педесет соба. Коло воде бубаруси. У кухињи је олук за ђубре, мусарапрóвад. Воња. Студењак је уопште једно велико царство мириса хране која ти баш и не отвори апетит, а шири се готово из сваке собе. Улази нека пицнута,а на руском ципа, или чикса, тјолка. У раскошној бунди, на високим штиклама. Виша је од мене, двапут шира у раменима. Бар у тој бунди. Очи огромне, кавкаске. Толико је исцртана да јој дајем од дваес’ осам до триес’ осам.

Дόбраје утра”, ланем.

Ошине ме погледом, спусти ђубре крај олука да не ломи нокте и одлази. Набада паркет.

 

Мотрим кроз шпијунку. Из најближе собе излази неки чича, мали, дебели, ћелави, бракати. Носи лонче у кухињу. Враћа се у собу да би поново нешто однео. И поново. И тамо, и овамо. Хода као у успореном филму.

И ја бих да нешто поједем. Али ми мрско да идем у кухињу, а и не знам шта бих могао да скувам. Менза није за мој џеп. Прве плате не долазе. Прве три плате неће ни доћи, јер толико је моје послодавце коштала повратна авионска карта са отвореним датумом на годину дана. Не сећам се да смо се договарали да буде на мој рачун. А и да нисмо – што би рекао песник, пакá мње рот ње забИли глИннај... углавном, док ми уста не затрпа глина, чуће се само захвалност. Какогод, све се нешто надам, шећем се до банкомата и поносно гладујем. Зато сваког дана пушим нове цигарете. Тражим своје. Претварам неки мамин кредит у колутове смрада.

 

Не могу да одлучим која ће соба да ми буде радна а која спаваћа. Не знам шта бих радио у радној. И не могу да заспим у спаваћој као што нисам могао одвајкад. А сад још толико. Данима користим само једну собу, преседне ми па се данима правим да то није моја соба, да се неко уселио или... Игноришем је.

Имам два пробушена перјана јастука. Перје лети по собама, скупља се по ћошковима. Имам два црна џемпера. Све моје припреме за излазак своде се на черупање тих џемпера. На катедри препознам странце, лекторе, моје комшије по перју на леђима.

 

Камиз, Курд из Ирака (Садам је, иначе, во времја повествованија још у неком бункеру), од јутра до мрака носи лонче тамо-вамо. Он је срећан човек. Кухињу користи и неки вод патуљастих Кинескиња. Вод донесе, вод промеша, вод однесе. И то ретко. Ваљда за неки празник. И нико више. Ја се навикавам на инстант кафу.

Моје најближе комшије, сви осим Камиза, имају своје импровизоване кухиње у собама, неки и фрижидере. Ја имам онај мали спирални грејач за воду. Касно увече, кад ми већ дође да завијам од глади, турим га у лонац са смрзнутим поврћем. С времена на време се убедим да се ништа не дешава и заборавим. Ујутро заметем дуваном све трагове глади и проспем хладну чорбу. Захвалим Богу што нисам изазвао кратак спој и изгорео у пожару.

 

Камиз ретко излази из дома. Једном у два-три дана дође му нека Рускиња. Може ћерка да му буде. Мала као он, ни лепа ни згодна, али, мислим се, могла би, сестро, и нешто боље да нађеш. Изађе она убрзо у ходник. Пуши, пије чај, чека неког пролазника да га пита как делá. Камиз не излази. Мислим се, неко је овде предавач. Па даје време оном другом да понови градиво.

Једном јој није отворио. Пола дана је шутирала врата и дозивала га, псовала. Није отворио. Признао сам себи да се слабо разумем у људе.

Извор: perfectbuilding.ru
 

 

Лига нација

Друштвени живот почиње увече, на свега метар од мојих врата. У самом лакту малог слепог ходника за нас шесторо сталних домаца, крај мермерног потпрозорника, широког за чаше, шоље, пепељаре, по коју задњицу, седáлишче. Ту се упражњава руски као страни језик. Од лиге нација дели ме двоје затворених врата, улазна и од неке собе, али од пода до врата има зазор од три дебела прста, па као да ме ништа и не дели.

Само је Камиз тих и неразговетан. Само Зулајха гаварИт па руски. Поганији још нисам чуо. Лежим и записујем масне псовке за оном раскошном, окатом, из кухиње првог јутра. Врати се предвече у свој ћумез, збаци све одоре и изађе у одрпаној мајици. Има је. Родила мајка. Њише се, таласа. Разбарушена. Очи севају. Усне пуне. Глас јак. Зулајха је звезда ходника. Све приче су голицаве и нема правог весеља без њеног опсценог умећа, а на руском – матерњег.

Кикоће се, слатко њаче сладуњави дечкић Рикардо. Мој италијански колега, у некој непрестаној еуфорији од тога да удише руски, штавише бивши совјетски ваздух. Троши се на прескупе сувенире с Арбата, зезалице за туристе. Сад је у ордењу за Стаљинград и Берлин, сад у робијашкој јакни - ватњику.

Па француска високошколска пилад, Софи и Лорен. Зулајха неће трошити речи: пилóтке, капе партизанке. Једна је скромнија, Вијетнамка пореклом, друга плавушица, вечито сузних очију, што од вишка ендорфина, што од помисли да ће једном доћи крај том московском трипу и вратити се кући као у какав женски манастир.

Ту је алфа мужјак Аладин. Стасити Арапин, Камизов вршњак, донекле сународник, вечита Зулајхина инспирација. Шта год она рекла, Аладин се увредити неће. Прија му, расте му цена. Стоји Немица, тек допутовала. Упија, вњемљет. Биће је и после Софи. Има и скроз немих. Рецимо, једина Кинескиња коју разликујем по надпросечној висини и традиционалној хаљини до пода. Разуме сваку десету реч, али ту је, социјалише се.    

Од најближих у тим окупљањима не учествују две Бугарке. Једна је бакица, друга држећа, али, учинило ми се, дама да би тако ниско спала. Ја сам кукавица. Знам да ћу да страдам. Знам да Зулајха није нимало једноставна. Да се само ослобађа неког стреса, заборавља дневне обавезе. Прича се и да је здравствени радник, и да је у табору неког дагестанског главоње, џудисткиња, мастер спорта. Првих дана би као случајно ударила руком, лактом, ногом у моја врата, очекивала да отворим, а затим довољно гласно претпостављала да сам невин. Још један Рикардо.

Аладин ме с времена на време звао да се дружимо.

Паааћему ње тусýјешсја?“

Али с оном источњачком лукавошћу, дволичношћу. Био је срећан што ме нема.  

 

Разилазе се напокон а ја настављам да шкрабам. Описујем тај избеглички смештајни центар, или хотел „жљ“ категорије за неку наивну западну младеж. Ближи су ми ови први, Камиз и Аладин. Мада, недостојан сам их. Ја сам само економски случај. Ни ови други ми нису далеки. Бар сам у њиховом табору и све ми се чини да ће тамо увек бити места за мене. Чак и ван Дворца културе. Рано ми је да то сазнам, али некако предосећам, да у свему томе нема апсолутно ништа лоше. Штавише... У друштву Тјерија Желе, Гијома Дибуа, Бајрама Шећера, Канако Мано, Коутаро, Абдурахманове Џамиље, Набиља, Сивиљ, Бекзода, Зумрад, Алесио Аморети, Амантаја и прóчаја. Нешто ће нас увек спајати. Можда нека правила понашања. Макар бедна. Попут дежýрнаје која се трћи да нам завири под кревет, у потрази за решоом, ноћним гостом, гошћом. Можда који дуги ред за који кратак папир, са потписом што живот значи, дабоме. Можда наша незбринута деца, пријављена на лажне адресе, слабашних изгледа за место у вртићу. Бар то да се никада нећемо навићи на статично и дању и ноћу па до пролећа сиво небо.

„Али ће на пролеће, Дњепар опет кренути, и ваљати се, весело, кроз ту земљу мртвих, према мору, уз песму и игру живих. Године ће пролазити. Ко би могао набројати тице, које се селе, или сунчане зраке, које Сунце сели, са Истока на Запад и са Севера на Југ? [...] Ко би могао набројати зрна, која ће, идућег пролећа, ницати на свету, у Европи, Азији, Америци, Африци? Несхватљиво је то људском уму. Тамо, куд су Исакович и тај Soldatenvolk отишли, као и толики његови сународници, који су на својим леђима, као пуж, своју кућу носили...“

Ја своје гужвам и бацам. Бар имам осећај да сам створио нешто материјално. Мој аскетски ентеријер поприма нове детаље, макар и папирне лоптице на поду. 

mgu-sektor-v

Прочитајте такође „Трамвај звани где си – ту си“, или нешто боље...

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“