Ненаучни чланак о русизмима који то јесу и који то нису

РИА Новости
И ако нису - штета, јер могли би да буду... Подвижник, покровитељ и попечитељ су непозната наших дана занимања. Сви смо жељни авантуре, али не и прикљученија. Рубашка није у моди. Своја шуља ближе к телу, превели бисмо руску пословицу... Русалка, степа и тајга, тројка и шашка срећу се углавном у бајкама, итд. Не могу да не приметим да, ако се нешто и одомаћило у српском, догодило се то искључиво преко ждрела и желуца, преко јеловника и кафане, као пирошке и вотка.

Можда се питате како се пише ненаучни чланак? Лепо: седне ненаучник и напише га. Претходно од  писања одустане научник. И с правом! Није то лако, није „как пить дать“ (као дати за попити). Треба прелистати силне научне радове, који потврђују, који, ако ништа друго, претпостављају, треба се удубити, посаветовати се са стручњацима, избећи грубе грешке... Ми кажемо да у сваком житу има кукоља. А Руси  понављају: в семье не без урода – нема породице без изрода. Урóд, додуше, није изрод (већ наказа), али римује се, a и није далеко од истине. Нека буде онда и овај чланак нека врста кукоља у нашем филолошком „РМагазину“ (додатку „Недељника“ на киосцима од 30. јуна). Пајехали!

Русизме, по мом скромном лаичком мишљењу, можемо поделити на: 1) застареле и немилозвучне, 2) милозвучне али неодомаћене и 3) „ма шта кажеш?! и то русизам?“.

Прву групу у већој мери чине свима познати такозвани совјетизми попут бољшевика и његовог крвног непријатеља мењшевика, попут неславне за Варшавски пакт завршнице Хладног рата коју зовемо перестројка, агресивног погрома, прогона и разгрома, ударничке и машталачке петолетке и осмолетке, несретног кулака, језивог и мрачног ГУЛага, надменог буржуја, неизоставног руководства, и командира и поборника, и шта ти ја знам...

Другу групу русизама донели су нам углавном преводи руске класичне лепе књижевности. То су неке неизоставне речи које нам помажу да лакше преваримо ту књижевност, али и исувише стране, далеке и неудобне да их користимо. Зато кажемо „еј, мала“ или „љубави, брате!“ уместо баришња.

Мање-више знамо за ваљенке али далеко било да их обујемо. Баћушка нам нешто често не излази пред очи да бисмо га ословљавали. Чули смо за врсту као за меру, али још треба проверити које је дужине. Негде постоје неке губерније... Некада су по матушки Русији ходали чудновати људи јуродиви... За пољски плес мазурка смо чули само зато што су га на страницама дебелих романа плесали руски официри. Лакше нам је да матрјошку зовемо бабушка, а рођену баку – бакута и бабац... Намесник је нека тамо важна фаца. Наравоученије је... нешто необавезно за памћење.

А подвижник, покровитељ и попечитељ су непозната наших дана занимања. Сви смо жељни авантуре, али не и прикљученија. Рубашка није у моди. Своја шуља ближе к телу, превели бисмо руску пословицу... Русалка, степа и тајга, тројка и шашка срећу се углавном у бајкама, итд. Не могу да не приметим да, ако се нешто и одомаћило у српском, догодило се то искључиво преко ждрела и желуца, преко јеловника и кафане, као пирошке и вотка.

А сад пажња, трећа група:

Као какав лицемер, потомак својих сујетних предака, а уједно тако отмен и простодушан, природан, опасан и свиреп, приметан, огроман, упоран и спокојан, излишан у браку, двојник чудовишта, буквално услед победе за вечност, као награђена за своју искреност особа, Деда Мраз је у одсуству свог љубимца лоса изашао у отворени космос.

Чик покушајте да пребројите све русизме!

Ако је веровати научним радовима, (а ја без поговора скидам капу) поред речи како, тако и свој овде нису русизми једино натаћи и изаћи. Све је то тако давно, путевима човечјим и Господњим ушло у српски лексички фонд да је изгубило скоро сваки траг позајмљеница.

По мом дубоком уверењу један научни рад поред свих својих класификаторских особина би морао да у неком делу дође до открића, предложи нешто оригинално и умно, узвикне: „Еурека“! Преузимам зато тај систем и за свој ненаучни рад.

Чини ми се да је процес попримања русизама некако стао, закочио, а језици се мењају, сврбе, душа иште. Па бих предложио да у условима глобализације, када нови термини подједнако звуче по читавој кугли земаљској, и у условима нечитања старе или нове лепе и не толико лепе књижевности, некако ми, гастарбајтери, људи којиме се чини да нешто знају, убацујемо у српски туђице како нам се ћефне, онако - од ока и уха. То би била нека моја „еурека“, отсебјáтина, што би рекли Руси, тј. сумњиви резултат личног мисаоног процеса у који и посебно не верујеш али га не стидећи се предлажеш. Па можда упали.

Рециом, у руском савременом па помало искривљеном, у руском на ћоше има толико милозвучних и лепих речи које подсећају на цвркут птица. Ја лично не могу да одолим питању ћо ћо (чё чё). А да и не говорим о ћу-ћућ у значењу – мало:

„Јел ме волиш?“ 

„Ћу-ћућ.“

 „Има ли среће у животу?“

„Ћу-ћућ (чуть-чуть)…“

Сетим се тако једне глуве ноћи... Седим ја с баришњом на клупици. Додуше, без иоле романтике, јер исправљали смо криве Дрине, били љути и нервозни. Кад одједном и ниоткуда бане неки весели момак и седе поред нас. А клупа у околини прс и плева, мéрена-немéрена (неки будући русизам?), и све празне. Ја њему: Ш'а је било? (Ћо нáда?) Он мени: Ш'а ш'а?! (Ћо ћо?!) Е, кад нисам учинио погром и разгром, јо-мајó!

Јо-мајо је иначе још један одличан изум руског језика, рекао бих, прикривена, маскирана опсцена лексика. Сматрам је изузетно пожељном у српском. Рецимо да уместо грубог глагола којим се описује сношај понављате нешто као јелке зелене (ёлки зелёные), или јелкице палице, јелкице иглице, или нешто што се претвара у обичну игру речи као јóли-пáли. Можда се сетите да због неких разлога изгрдите јапанског пандура (японский городовой), или се правите да изговарате азбуку - јопрст (ёпрст), јоклмне, а у ствари „интелектуално“ дајете себи одушка.

Шта још? Можда бих увео глас Ы. То вам је као кад се припремате да изговорите било шта друго сем И, па ипак изговарате И... Сматрам да је корисно за говорни апарат, можда и за фацијалну гимнастику, можда уклони који подбрадак.

Ја предлажем, предлажем, а искрено – слабо верујем у читаву ту отсебјатину. Јер језик је својеглав. Има своја правила и игнорише иницијативе појединаца, бар тако незначајних појединаца. На језик ће пре оставити траг оружје за масовно управљање и уништење свести попут медија и брзих превода. И више изгледа да се одомаће имају такозвани псеудорусизми попут пројекта закона, расправе по том питању или какво обједињење.

 У сваком случају, као да је неко паметан и учен рекао да је фантазирање први корак на путу до сваког открића. Па можда и нису тако бесмислене и наодмет те ненаучне маште, бар ћу-ћућ...