Т-14 „Армата“ за разлику од већине савремених борбених тенкова, поприлично одскаче у погледу укупне ватрене моћи која је за њих карактеристична. Његов топ 2А82-1М у кал.125мм ефикасно може да употреби навођену против-тенковску ракету на даљинама и до 7км. Поједини извори наводе податак да је нова против-тенковска муниција развијена за овај тенк ефикасна на даљинама преко 8км (ради се о ракети „Спринтер“ која се испаљује из цеви топа). Ово би потенцијално могло да представља проблем за руске инжењере, јер се оваква раздаљина опасно приближава граничним вредностима видљивог хоризонта постојећих електро-оптичких уређаја командира тенка и нишанџије који се налазе у равни тенка. Пасивни уређаји СУВ-а интегрисани на тенку, без употребе радара, могу у просеку да открију циљ величине непријатељског тенка на око 5-6км, у зависности од доба дана, рељефа терена, вегетације итд.
Такође, руски конструктори испитују могућност интеграције још јачег топа у куполу „Армате“. Ради се о топу 2А83 кал.152мм, који би драстично повећао ватрену моћ тенка и значајно увећао ефективни домет муниције која би се специјално за њега правила. За овај топ се развија кинетички подкалибарни пројектил брзине 2000+ м/сек. који би требао да има ефективан домет и пробојност практично као навођена анти-тенковска ракета.
Ово све наведено намеће потребу да се размотри питање повећања досега електро-оптичких уређаја на даљинама већим од 10км. Руски конструктори су увидели овај проблем и лансирали пројекат „Птеродактил“, који би могао врло ефикасно да реши ову проблематику.
Извор: Владимир Астапкович / РИА Новости
У основи овог пројекта налази се беспилотна летелица, која ће бити интегрисана у корпус тенка или куполау и која ће бити допуна постојећем панорамском комплексу за извиђање, откривање и навођење ватре по непријатељским циљевима.
Јака страна беспилотних летелица је њихово тешко откривање. Оне су минијатурне, брзе, окретне, неухватљиве... напросто невидљиве људском оку. Због својих малих димензија и покретљивости, веома је тешко наводити ватру на њих, па чак и ако се открију. Поред својих очигледних предности, беспилотне летелице имају и своје мане. Наиме, аутономија лета једне тактичке беспилотне летелице износи у просеку 3 часа. Њихова конструкција и израда од лаганих материјала значајно повећава економичност потрошње горива или батерије. Међутим, у реалним борбеним условима где се борбена дејства изводе запањујућом брзином, све је ово тешко усагласити... Зашто?
Тактички беспилотни апарати-дронови по свом изгледу представљају минијатурне авионе. Потребна им је равна површина за безбедно полетање и слетање. Нешто лаганије беспилотне летелице могу се катапултирати и из руку оператера. Ово им омогућава почетно убрзање које им је неопходно да би наставиле даљи лет. Оне се по правилу приземљују падобраном. Ово приземљење понекад може да буде на растојању од неколико десетина па и стотина метара од положаја на којем се налази тенк. Дакле, њихова примена на тенку може да буде веома сложена и стресна, јер захтева од посаде да напусте своја формацијска места и беспотребно се изложе непријатељској ватри.
Очигледно је да експлоатација беспилотних летелица које су конструисане на принципу авиона, није ефикасно решење за аутономну летелицу коју користи тенковска посада. За такву намену су потребни квадкоптери. Они немају проблем са полетањем тј. могу буквално да полете са било ког места. Оно што је посебно важно је њихова способност прецизног слетања – повратка са борбене мисије. Међутим основна мана квадкоптера је њихова аутономија лета. Она је чак за 5-6 пута мања него код стандардних БПЛ са авионским обликом.
За отклањање овог проблема, руски конструктори су смислили просто и једноставно решење. Они су путем дугачког кабла, повезали тенк са квадкоптером. Овим техничким захватом тенковска посада је добила минијатурног савезника у ваздуху, који практично може бесконачно да ради (напајање се врши из тенковског акумулатора). Пречник дејства овог квадкоптера износиће приближно 100 метара у радијусу 360 степени око тенка, а такође толико ће моћи да се попне и у висину. Са ове висине видљиви хоризонт се повећава на 35-40км даљине, што заиста представља импресиван простор површине од око 1350км2 који се на овај начин покрива.
Замислите Т-14 „Армату“, укопану и камуфлирану на неком брду, која тако ушушкана детаљно осматра простор око себе на даљинама од неколико десетина километара. Заиста, ово је податак о каквом су тенковске посаде могле само да сањају.
Пројекат „Птеродактил“ предвиђа опремање једног оваквог квадкоптера електро-оптичком опремом последње генерације, укључујући ту и термовизијске камере високе резолуције, па чак и минијатурни радар...
Кабловска веза са квадкоптером решава проблем евентуалног ометања од стране противничких средстава за против-електронску борбу, хакерских напада и сл. Он у потпуности обезбеђује 100% стабилну везу са оператером који се налази у тенку.
Сама конструкција квадкоптера рађена је по шеми конвертоплана. Захваљујући оваквом техничком решењу, квадкоптер „Птеродактил" неће имати само велику брзину пењања, него ће имати и високе хоризонталне брзинске перформансе. Ово је посебно значајно када треба пратити тенк Т-14 који у јуришу може да досегне брзину од готово 100 км/ч. Заиста овај пројекат је толико перспективан, да ће руске тенкове учинити још ефикаснијим (читај опаснијим).
И поред планираног пројекта „Птеродактил“, руски тенк Т-14 „Армата“ има системе који могу да открију непријатељске циљеве на даљинама и до 100км! Неколико извора је потврдило да су Т-14 и Т-15 у стању да детектују, прате и лоцирају 40 копнених и 25 ваздушних циљева. Ово је једино могуће употребом AESA радара (према неким изворима овај радар је сличан ономе који се монтира на авион 5. генерације Сухој Т-50 ПАК-ФА). Радар интегрисан на тенк Т-14 ради на фреквенцијама од 26,5–40 GHz и има домет од 100 километара. Т-14 је опремљен и посебним уређајем за навођење пријатељске артиљерије, а комуникациони уређаји су тако конципирани да повезују групу тенкова и командни центар који може бити мобилан или статичан.
Тенк Т-14 „Армата“, захваљујући изузетно савременој електроници која је у њему примењена, постаје право оруђе за вођење борбе на потпуно умреженом бојишту. Он у буквалном смислу обједињује тешко наоружану гусеничну платформу и копнени радар, која има способност брзе обраде и размене података у реалном времену. Хипотетички, тенковски батаљон са 40 тенкова „Армата“ може да на фронту ширине 100км (по дубини и ширини), прецизно лоцира готово хиљаду непријатељских циљева, и да их у координацији са другим родовима оружаних снага Руске Федерације у веома кратком временском опсегу уништи. Наравно, све ово зависи од количине високо-прецизних убојних средстава којим армија располаже и јединице времена, за колико се ова средства могу употребити тј. лансирати на циљ. Овакав ударац би проузроковао неизмерне, катастрофалне губитке по непријатеља, а већина данашњих армија била би поражена, практично нестала са бојишта за свега неколико часова битке.
Наравно, у условима тешког до потпуног електронског ометања од стране непријатеља, на сцену ступа квадкоптер „Птеродактил“. Тада он преузима функцију раног откривања и навођења ватре по непријатељу, али у нешто ближем радијусу (до 35км у дубину непријатељског фронта).
Поред основног борбеног тенка Т-14 „Армата“, квадкоптер „Птеродактил“ ће моћи да се примени и код тешког борбеног возила пешадије, такође изграђеног на бази „Армата“ ознаке Т-15. За ово возило је направљена специјална купола типа „Епоха“, која је опремљена последњим верзијама вођене ракете „Корнет“ које имају домет од 10км и пробојност 1300мм хомогене челичне плоче заштићене динамичним оклопом. Такође, планира се и уградња куполе која би садржала топ у калибру 57мм чиме би се радикално унапредила ватрена моћ ових средстава за непосредну ватрену подршку тенковима и пешадији.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
