Украјина и Србија: две уније и две одлуке

После недавне посете Томислава Николића Белорусији (11–12. марта) почеле су приче о томе да би се Срби могли придружити евроазијском тржишту. Белоруски председник Александар Лукашенко позвао је Србију да активира трговинску и економску сарадњу са земљама Царинске уније (Русијом, Белорусијом и Казахстаном), а Николић је са своје стране потврдио да би то било у интересу његове земље.

Али у којој мери би таква интеграција могла бити реализована? Званичници земаља чланица Царинске уније у више наврата су говорили о томе да су врата овог савеза увек отворена. Жељу да се прикључе ЦУ изражавале су чак и удаљене земље као што су Вијетнам, Сирија и Нови Зеланд.

Што се тиче Србије, она је пре неколико година склопила билатералне споразуме о слободној трговини са Москвом (28. августа 2000), Минском (31. марта 2009) и Астаном (7. октобра 2010). Међу трговинским партнерима Београда Русија по извозу заузима друго место, а по увозу је на петом месту. Економске везе двеју земаља су веома тесне, и игра по јединственим правилима би значила подизање сарадње на знатно виши ниво.

Предности таквог потеза су очигледне. За извезену робу се не плаћају акцизе и ПДВ, што свакако иде у прилог и произвођачима и потрошачима, који добијају могућност да по нижим ценама купују робу произведену у земљама Царинске уније, с обзиром да је та роба ослобођена царине. Али, оживљавање реалног сектора економије, раст бруто домаћег производа и робне размене са другим чланицама Уније — све је то само једна страна медаље. Постоји и друга страна. Тешко да је такав сценарио прихватљив за Србију, будући да она као главне економске партнере у иностранству и даље види земље Европске уније, поготово Немачку и Италију. Поред тога, иако суседне балканске земље још увек нису постале чланице ЕУ, ипак је тежња ка уједињеној Европи њихов апсолутни приоритет. Србима никако не би одговарало да остану изоловани у свом региону.

Званични Београд је одлучан у намери да издејствује чланство у ЕУ. Као што је познато, Србија је у марту 2012. званично добила статус кандидата за чланство и преговори могу да почну већ овог лета. Хоће ли Срби моћи истовремено да рачунају на тешњу интеграцију са алијансом која се формира око Москве? Одговор Брисела на то питање је категоричан: неће моћи. То се добро види на примеру Украјине, која стриктно мора да се „определи за Исток или за Запад“, тј. да изабере Москву или Брисел. Кијев би, као што је познато, желео да потпише са ЕУ споразум о асоцијацији и зони слободне трговине, али европски функционери су поставили ултиматум по коме Украјина између осталог има и обавезу да се одрекне свих планова о учешћу у Царинској унији.

Између ова два модела постоји и трећи, средишњи, који сада украјинске власти активно лобирају. Оне су заинтересоване да у Царинској унији добију статус посматрача са саветодавним правом гласа. Експерти, међутим, упозоравају да такав формат сарадње неће донети никакве реалне економске предности. Уосталом, руско руководство се већ изјаснило у том смислу да формула „3+1“ не може заменити пуноправно учешће у пројекту. По свему судећи, ни Београд не би имао већег успеха ако би се одлучио за такав приступ.

Росијскаја газета. Сва права задржана.