Обама, господар прстенова

Барак Обама намерава да стави САД на чело гигантских „прстенова“, тј. двеју гигантских регионалних економских коалиција – Транспацифичког и Трансатлантског партнерства. Извор: AP.

Барак Обама намерава да стави САД на чело гигантских „прстенова“, тј. двеју гигантских регионалних економских коалиција – Транспацифичког и Трансатлантског партнерства. Извор: AP.

Обамина доктрина „два прстена“ има за циљ очување америчке премоћи и у новом мултиполарном свету и блокирање кинеске премоћи у Азији. Ни Кина ни САД за сада не зову Русију у нове гигантске коалиције које се појављују. Руски академик говори о томе зашто Москва хитно треба да припреми нову стратегију као одговор на ове потезе Вашингтона.

Од времена Харија Трумана сваки амерички председник формулише своју сопствену доктрину која одражава приоритете Беле куће за време његовог мандата. Барак Обама је у фебруару 2013. пред Конгресом изложио документ „О стању у земљи“, у коме је навео своје приоритете. Његова је намера да САД на светској политичкој сцени стану на чело гигантских економских блокова: Трансатлантског и Транспацифичког. То би Вашингтону обезбедило водећу позицију у полицентричном систему међународних односа.

„Критична маса“ Руске Федерације прилично је мала: око 2% становништва и 3% бруто домаћег производа. У случају евроазијске интеграције тај проценат ће се повећати, али ће и тада знатно заостајати за светским гигантима.

Истовремено Обама тежи да оконча „деценију ратова“ које је започео његов претходник Џорџ Буш Млађи, тако да пред актуелним председником стоји још један важан задатак: да на светској позорници изведе организовано повлачење без паничног бекства. Таква схема је постала један од кључних елемената „Обамине доктрине“, а заснована је на концепцији „паметне силе“.

Према тој концепцији, главни адут који треба да обезбеди утицај САД у вишеполарном свету нису војна, него цивилна средства.

Кинески „парни ваљак“

Током последње деценије удео САД у светском бруто домаћем производу је са 23% пао на 18%, а удео Кине је порастао са 10% на 15%. Ако кинески модел економског развоја не доспе у ћорсокак, Кина ће већ у овој деценији достићи САД по домаћем бруто производу, а средином столећа кинески бруто производ ће бити два пута већи од америчког по званичном курсу.

Како признаје Том Донилон, саветник америчког председника за националну безбедност, Бела кућа је дошла до закључка да се положај САД може поправити формирањем Транспацифичког партнерства (ТПП). Управо на основу тог партнерства Вашингтон намерава да створи регионалну зону слободне трговине у азијско-тихоокеанском региону.

Вашингтон не може дозволити уједињење Азије под покровитељством Пекинга.

У случају успешног формирања Транспацифичког партнерства САД ће имати три четвртине заједничког бруто домаћег производа свих земаља-учесница. То ће Сједињеним Америчким Државама обезбедити доминацију у новој економској алијанси.

ТПП је заправо алтернатива схеми „АСЕАН+3“ коју развија Кина (регионална економска коалиција Кине, Јапана, Јужне Кореје и земаља АСЕАН-а). Ова група земаља је после придруживања Индије, Аустралије и Новог Зеланда проширена на „АСЕАН+6“.

У таквој економској алијанси са преко 3 милијарде становника и бруто домаћим производом од 17 милијарди долара доминантну улогу треба да игра Кина, којој ће припадати половина бруто домаћег производа свих 16 земаља-учесница.

Таква ситуација је, по свему судећи, навела Обаму да најави формирање Транспацифичког партнерства као један од главних приоритета његове администрације. Вашингтон не може дозволити уједињење Азије под покровитељством Пекинга. У овом огромном региону не могу истовремено функционисати два толико различита пројекта.

Пекинг је крајње негативно реаговао на план Вашингтона. Лист „Женмин жибао“ пише: „САД учврћују своје старе војне савезе, подривају темеље мира у Источној Азији, заоштравају територијалне несугласице између Кине и њених суседа, стварају јединствени фронт против Кине, силом намећу стварање Транспацифичког партнерства и гуше самостални регионални процес сарадње и интеграције“.

САД учврћују своје старе војне савезе, подривају темеље мира у Источној Азији, заоштравају територијалне несугласице између Кине и њених суседа, стварају јединствени фронт против Кине, силом намећу стварање Транспацифичког партнерства и гуше самостални регионални процес сарадње и интеграције.

анализа кинеског листа „Женмин жибао“

Очигледно је да се у азијско-тихоокеанском региону све више заоштрава геоекономски и геополитички ривалитет између САД и Кине, и такво стање, како ствари стоје, може трајати годинама, па чак и деценијама.

Регионални вектори и глобални сценарио

Међутим, нова стратегија САД је глобална и не ограничава се само на Транспацифичко партнерство. Друга Обамина администрација има још један приоритет, а то је стварање Трансатлантског партнерства (ТАП).

Будући да је процес глобализације последњих година стагнирао због немогућности да се превазиђу неслагања између развијених земаља и земаља у развоју, Обамина администрација се фокусирала на формирање међусобно повезаних регионалних економских блокова који ће окупити огромну већину развијених демократија у Северној Америци, Европи и азијско-тихоокеанском региону. Бела кућа рачуна да ће формирање ТАП-а и ТПП-а бити завршено пре истека другог Обаминог мандата.

Барак Обама, дакле, намерава да стави САД на чело гигантских „прстенова“, тј. двеју гигантских регионалних економских коалиција – Транспацифичког и Трансатлантског партнерства. Ова два региона данас имају 20% становништва планете и 65% глобалног бруто домаћег производа, и остварују готово 70% светског извоза.

У таквом контексту кинески показатељи су прилично скромни: 19% становништва, 15,8% бруто домаћег производа, 7,5% капитализације и 10% извоза. Чак и ако се узме у обзир перспектива даљег економског раста Кине, Пекинг ће знатно заостајати за овим великим регионалним коалицијама на челу са САД. То би обезбедило Вашингтону чврсту водећу позицију у полицентричном систему међународних односа.

Транспацифичко партнерство (ТПП) је заправо алтернатива схеми „АСЕАН+3“ коју развија Кина (регионална економска коалиција Кине, Јапана, Јужне Кореје и земаља АСЕАН-а). Ова група земаља је после придруживања Индије, Аустралије и Новог Зеланда проширена на „АСЕАН+6“.

Војни аспекти

Вашингтон изражава забринутост због последица модернизације оружаних снага Кине. У годишњем извештају америчке обавештајне службе, објављеном 12. марта, истиче се да Кина поседује „ограничене, али растуће могућности пројектовања моћи“ не само у Тихом, него и у Индијском океану.

Према оцени корпорације RAND, Кина ће кроз 20 година престићи САД по домаћем бруто производу, али и по војном буџету, тако да ће постати „по снази заиста раван ривал“.

Пентагон је већ најавио преношење центра војне политике САД у азијско-тихоокеански регион. У Вашингтону се отворено говори да ТАП треба да постане „економски НАТО“.

Одбрамбени буџет земаља ТАП-а (тј. САД и европских чланица НАТО-а) износиће око 60% глобалних војних трошкова. Ако се томе додају тихоокеански савезници САД, онда ће та вредност бити већа од 65%.

Штавише, по средствима која се издвајају за производњу оружја удео двеју регионалних коалиција са Вашингтоном на челу износи најмање 80%, а по издацима за војне научноистраживачке и експериментално-конструкторске пројекте тај удео премашује 90%. По овим показатељима ни Кина ни БРИКС не могу да се пореде са ТАП-ом и ТПП-ом.

Свет средином овог столећа

Па ипак, дугорочна стратегија САД може доживети неуспех ако Обаминој администрацији не пође за руком да превазиђе размимоилажења са својим савезницима и партнерима. Разилажење економских интереса Вашингтона и његових савезника може бити превазиђено, али усклађивање ставова захтева узајамне уступке, на шта ни САД ни друге учеснице ТПП-а и ТАП-а, по свему судећи, засада нису спремне.

Вашингтон засада не позива Москву да учествује у двема гигантским коалицијама. Ни Кина не зове Москву у свеобухватно регионално економско партнерство („АСЕАН плус 6“). То наводи на размишљање о месту Русије у новој конфигурацији међународних односа.

„Критична маса“ Руске Федерације прилично је мала: око 2% становништва и 3% бруто домаћег производа. У случају евроазијске интеграције тај проценат ће се повећати, али ће и тада знатно заостајати за светским гигантима.

Геополитичка и геоекономска усамљеност у новом систему међународних односа крије у себи велике ризике. Русија, као и САД, има излаз на Атлантски и Тихи океан, али Москва не учествује у интеграционим процесима ни на Западу, ни на Истоку.

Чини се да је неопходно тражити излаз из те ситуације. Захваљујући свом географском положају Русија може постати континентална спона између тихоокеанске и евроатлантске интеграције.

Сергеј Рогов је директор Института за проучавање САД и Канаде и члан Руске академије наука.

Росијскаја газета. Сва права задржана.