Русија претендуjе на 15% светског тржишта течног природног гаса до 2020.

Сахалин 2, мега-постројење за производњу течног природног гаса на руском Далеком Истоку. Извор: Gazprom.

Сахалин 2, мега-постројење за производњу течног природног гаса на руском Далеком Истоку. Извор: Gazprom.

Русија планира да уз либерализацију извоза течног природног гаса (ТПГ, односно LNG) и уз привлачење приватних инвестиција у нове пројекте заузиме 10–15% светског тржишта ТПГ-а до 2020. Претпоставља се да ће главно тржиште за руски ТПГ (LNG) бити земље азијско-тихоокеанског региона.

Русија тренутно производи око 10 милиона тона ТПГ-а што представља само 4,5% од укупне продаје на светском нивоу (240 милиона тона у 2012).

До 2020, када би према предвиђањима светска потрошња ТПГ-а требало да достигне 380 милиона тона, руске компаније би могле да увећају капацитете прераде до 35–40 милиона тона годишње.

То су циљеви које пред руске произвођаче поставља министар енергетике Александар Новак.

Зашто је за Русију актуелно азијско тржиште?

„Гаспром“ је први у свету по извозу природног гаса – он испоручује око 30% од укупних светских количина дистрибуираних путем гасовода.

То отприлике чини петину целокупних прихода федералног буџета Русије у 2012. (84,5 милијарди долара од укупних 428,7 милијарди долара). Међутим, за овог руског монополисту постаје све теже да одржава толику предност.

Практично сав свој извоз „Гаспром“ остварује у региону Европе, али економска стагнација у ЕУ са једне стране и јачање конкуренције на Старом континенту – са друге, приморавају „Гаспром“ да чини значајне уступке у ценама.

Без обзира на то, ЕУ поставља све веће захтеве. У септембру прошле године европски комесар за енергетику Гинтер Етингер изјавио је да би цене гаса који се испоручује у Европу требало да буду уједначене, полазећи од тога да сада оне варирају и до 30%.

Након тога су руске власти забраниле да „Гаспром“ увозницима даје попусте без претходног одобрења федералне владе. Али је мало вероватно да би то могло да има било какав утицај на опште тржишно стање. Систем дугорочних уговора који је функционисао беспрекорно последњих 30 година лагано пуца по шавовима.

Почетком ове године председник Владимир Путин на заседању комисије за развој руског енергетског сектора изјавио је да је због смањења извоза гаса буџет РФ био ускраћен за десетине милијарди рубаља и навео је предвиђања у погледу увећања светске потражње за гасом која ће највише бити изражена у земљама Азије.

Незадовољавајућа сарадња са транзитним земљама била је одлучујући фактор да „Гаспром“ по уласку у нови миленијум преусмерава своје извозне токове.

Ако знамо да је непосредно после 2000. године 80% европског извоза ове компаније ишло преко Украјине, док је у 2012. то било нешто више од 50% – у јануару ове године укупна реализација износи свега 42%.

Разуме се да тако значајно смањење руског извоза у Европу једноставно није могуће, поготову што до 2020. „Гаспром“ планира да у проширење гасоводне мреже уложи 25 милијарди евра (изградња две линије „Северног тока“, „Јужни ток“ и реконструкција белоруског система) – то је управо оних 8% за колико је смањена испорука у 2012, чиме би са друге стране лако могло да се одговори на потребе азијско-тихоокеанског тржишта.

Којим капацитетима?

Русија тренутно производи око 10 милиона тона ТПГ-а што представља само 4,5% од укупне продаје на светском нивоу (240 милиона тона у 2012).

За сада јединствена постројења за производњу ТПГ-а у Русији послују у оквиру пројекта „Сахалин 2“ чији су акционари компаније „Гаспром“ са 50% плус једном акцијом, „Shell“ са 27,5%, „Mitsui“ са 12,5% и „Mitsubishi“ са 10%.

Производња је уговорена са потрошачима из Јапана (63,9%), из Кореје (16,17%) и са западне америчке обале (19,94%).

Његови капацитети износе 9,6 милиона тона годишње. Надлежна компанија „Сахалин Eнерџи“ тренутно разматра могућности проширења производње до 15 милиона тона годишње.

То даје добре шансе да се извоз ТПГ-а повећа већ 2015–2021, пре него што други велики извозници покрену своје нове пројекте у азијско-тихоокеанском региону.

Капацитети „Сахалина 2“ који су планирани до 2041. неће бити довољни за увећање производње.

Владимир Путин је средином априла подржао планове да се прошири овај пројекат, он је уз то предложио да се на ресурсну базу постројења „Сахалин 2“ прикључи гас са пројекта „Сахалин 1“ (са структуром: „ExxonMobil“ – 30%, „Росњефт“ – 20%, индијски ONGC – 20%, јапански SODECO – 30%).

Покретање производње биће изводљиво најраније за 5–7 година, што значи да ће постројење прорадити тек после 2020, када ће могућности за извоз ТПГ-а на азијско-тихоокеанско тржиште бити слабе јер ће оно до тада бити готово затворено, рекао је Валериј Нестеров из компаније „Sberbank Investment Research“.

Конкуренција на тржишту

„Гаспром“ ће морати да се помучи око азијског тржишта где су највећи извозници већ заузели стартне позиције. „Гаспром“ је требало раније да уђе на ово тржиште, сматра аналитичар „Raiffeisen“ банке Андреј Полишчук.

Пошто „Гаспром“ током 2008. није веровао у перспективе америчког гаса из уљних шкриљаца, ослањао се на извоз ТПГ-а у регион Атлантика.

Сада се и сами Американци, који су у међувремену постали извозници, усмеравају управо на азијско тржиште.

„Гаспром“ ће у Азији поред тога морати и да се надмеће са својим партнерима, укључујући и оне са „Сахалина 2“. „Shell“ рецимо намерава да покрене низ самосталних пројеката везаних за ТПГ у Аустралији и да преусмери на азијско тржиште део ТПГ-а који испоручује у Европи.

Росијскаја газета. Сва права задржана.