Слика малог бизниса у Русији

Странци су у Москви отворили велики број успешних ресторана са својом националном кухињом. Извор: Witold Jancszys, специјално за „Руску реч“.

Странци су у Москви отворили велики број успешних ресторана са својом националном кухињом. Извор: Witold Jancszys, специјално за „Руску реч“.

У Русији се малим бизнисом бави 10% становништва, што је далеко мање него у Европи, САД или Кини. Добит изузетно варира у зависности од региона. Може ли се странац бавити предузетништвом у Русији и у којим сферама се највише зарађује?

С обзиром на кризу у економијама развијених земаља може се рећи да Русија прилично добро стоји, јер има високе приходе од нафте, тако да има добре изгледе за развој сфере услуга. Управо у тој сфери ради већина малих предузећа, будући да почетна улагања нису велика, а посао може бити изузетно исплатив.

Према подацима Светске банке, у свету постоји преко 500 критеријума по којима се предузеће сврстава у сферу малог бизниса. Основни закон који прописује границе малог бизниса у Русији узима као критеријум број радника и обим прихода. Микро-предузећа су она која остварују приход до 60 милиона рубаља (1,85 милиона долара) или имају највише 15 радника, док фирме са приходом до 400 милиона рубаља (највише 100 радника) припадају сфери малог бизниса. Све што је преко тога сврстава се у средњи и крупан бизнис.

У Русији су на државном нивоу покренути програми подршке малом бизнису, тако да сврставањем у ову категорију предузеће може добити извесне предности, а најважнија међу њима је примена специјалних пореских режима који омогућавају знатно блажу пореску контролу и мање контаката са пореским органима. Истина, експерти тврде да статус малог предузећа може донети и додатна ограничења. На пример, представницима микро и малог бизниса је далеко теже да добију кредит од банке или да нађу неки други извор финансирања. Поред тога, предузетници се жале на велико пореско оптерећење, високе административне трошкове, висок ниво корупције и наметнуте услуге. Власници малих предузећа не могу да се одупру свим овим појавама тако као што може велики бизнис, који је у Русији тесно повезан са државом. Државни чиновник доживљава свој положај као извор добити и додатних прихода, жали се Дина Крилова, председник фонда за заштиту права предузимача „Пословна перспектива“. Њему је очување малог бизниса последња брига, иако су то радна места и порези којима се попуњава буџет, каже она и додаје да се у западним земљама предузетништво далеко више цени.

Па ипак, у Русији се малим бизнисом бави 10% становништва, што је далеко мање него у Европи, САД или Кини. У структури руског малог бизниса, према подацима Федералне службе државне статистике за 2012, водеће место (готово трећину тржишта) заузимају трговина и сервисирање аутомобила и других производа. На другом месту су грађевински послови и послови са некретнинама, где је ангажовано преко 30% малих предузећа. Прерађивачка индустрија (производња текстила, предмета од метала, електронске опреме и сл.) заступљена је са готово 15%, а отприлике са по 5% пољопривреда и угоститељство, као и саобраћај и комуникације.

У Русији се осећа недостатак предузимача у иновационој сфери и високотехнолошкој производњи, уверена је Крилова. Они су потребни и у сфери трговине, логистике и сервисирања купљене робе, каже Анатолиј Лејрих и додаје да мала и средња предузећа могу успешно развијати те области исто као и велике компаније. У сваком случају, да би се потрошачи заинтересовали потребно је нешто ново и револуционарно, наставља Крилова: „Врло је јака конкуренција на тржиштима на којима су присутне мале и средње компаније. То је један од разлога што добит у овој сфери није велика“, додаје она.

Добит варира у зависности од региона, с тим што је Москва у већини случајева у предности. До таквог закључка су дошли органи регионалне управе на основу просечног личног дохотка и прихода приватних предузимача у сваком административном субјекту Руске Федерације. На пример, просечан годишњи доходак једног ресторана друштвене исхране са салом површине до 50 квадратних метара у Москви износи 3 милиона рубаља (око 92.000 долара), у Јамало-Ненецком Аутономном Округу ресторан са истим параметрима може да заради само 1,55 милиона рубаља годишње (око 48.000 долара). Козметичар или фризер који има радњу у својој кући може да заради у Белгороду само 100,6 хиљада рубаља годишње (3000 долара), у Краснодару већ 330 хиљада (10.000 долара), а у Москви целих 900 хиљада (око 28.000 долара). Па ипак, није баш сваки посао боље плаћен у Москви него у осталим регионима. Годишњи приходи таксиста, кувара, спортских тренера, портира и носача на станицама у регионима су приближно исти као у Москви: 300 хиљада рубаља годишње (око 9200 долара).

Међународна мрежа водећих сајтова за тражење посла (The Network) спровела је 2009-10. анкету која је обухватила 66 хиљада испитаника у 35 земаља света, и испоставило се да и поред великог варирања личних доходака, као и потешкоћа које из тога произилазе, странци долазе у Русију пре свега да би зарадили новац. И то им полази за руком.

Росијскаја газета. Сва права задржана.