Слаби докази, страшна музика

Почетак изградње српске деонице гасовода „Јужни ток“ планиран је за јануар 2014. Извор: AP.

Почетак изградње српске деонице гасовода „Јужни ток“ планиран је за јануар 2014. Извор: AP.

Аутори документарног филма телевизије Б92 „Енергетски (не)споразум“ тврде да је учешће Србије у пројекту „Јужни ток“ штетно за њене интересе, као и уопште цела сарадња са Русијом у области енергетике. Да ли презентовани материјал доказује ту тврдњу?

Крајем септембра и почетком новембра ове године на београдској телевизији Б92 у оквиру популарног програма „Инсајдер“ приказан је документарни филм „Енергетски (не)споразум“ у четири наставка, где се оштро критикује укључивање Србије у пројекат „Јужни ток“ и даје крајње негативна оцена руско-српске сарадње на пољу енергетике.

За учешће Београда у изградњи „Јужног тока“ ове године се изјаснило 73% становника Србије.

Новинари који су обавили истраживање у оквиру овог пројекта дошли су, између осталог, до следећих закључака: (1) за Србију је потписивање споразума о „Јужном току“ економски неисплативо; (2) деловање компанија које се баве организацијом изградње српског огранка гасовода и испоруке гаса у Србију („South Stream Serbia AG“ и „Југоросгас“ — српско-руска компанија за изградњу гасовода, транспорт и продају природног гаса основана још 1996) доводи до поскупљења гаса у Србији; (3) седиште „South Stream Serbia AG“ налази се у Швајцарској, што аутоматски значи да је посреди прање новца; (4) споразум о изградњи српске деонице „Јужног тока“ је само један у низу споразума са Русијом који наносе штету интересима Србије (у такве послове они убрајају продају НИС-а Русији „без тендера“, по цени која за Србију није повољна).

Пројекат гасовода „Јужни ток“ припремљен је са циљем да се увећа дугорочна стабилност испоруке гаса из Русије у Европу и да се смањи зависност продаваца и купаца од транзитних земаља, на пример од Украјине. Још у децембру 2006, тј. пола године пре званичне најаве да ће се градити „Јужни ток“, „Гаспром“ и „Србијагас“ су потписали прелиминарни споразум о спровођењу експертизе могућности изградње српске деонице гасовода. Русија и Србија су 2008. потписале споразум о енергетској сарадњи и продаји НИС-а Русији, а 2009. је основано заједничко предузеће за организацију изградње српског огранка „Јужног тока“, „South Stream Serbia AG“. Почетак изградње српске деонице гасовода планиран је за јануар 2014.

Путинов лик у београдским крајностима: од слепог обожавања до медијске демонизације. Извор: AP.

Пре свега треба рећи да нема ничег необичног у томе што се седиште заједничке компаније за управљање изградњом „Јужног тока“ налази у Швајцарској. „Гаспром“ је то практиковао и у сарадњи са Италијом, а она је главни партнер Русије у пројекту „Јужни ток“. Наиме, заједничко руско-италијанско предузеће „South Stream“ регистровано је у Швајцарској још почетком 2008. Швајцарска је једна од земаља у којој су по традицији смештена седишта различитих међународних организација. Као што смо рекли, Србија није једина земља са којом је Русија основала заједничко предузеће за испоруку гаса. Русија има таква предузећа практично са свим земљама у које или кроз које се транспортује руски гас. Те компаније се баве стварањем, развојем и одржавањем гасоводне инфраструктуре.

„Енергетски (не)споразум“ неодољиво подсећа на „документарна истраживања“ из Русије 1990-их.

Наравно, цена услуга везаних за транспорт гаса увек је укључена у коначну цену гаса, али по законима тржишта ти трошкови су неизбежни. Не треба заборавити да цене гаса зависе пре свега од цена нафте на светском тржишту, и да компаније посредници немају никакве везе са тим, а „Југоросгас“ и „South Stream Serbia AG“ су управо фирме посредници чији је задатак да оптимализују експлоатацију и транспорт гаса у Србију и кроз Србију. То нису некакве криминалне структуре, како покушавају да их представе новинари Б92, заснивајући своје тврдње само на претпоставкама.

Пристрасно тумачење питања везаних за изградњу „Јужног тока“ у Србији у „Инсајдеру“ огледа се и кроз избор интервјуисаних учесника филма. Главни консултант овог истраживања је Зорана Михајловић, актуелна министарка енергетике Србије, која се у „Инсајдеру“ оштро противила „Јужном току“. Није наодмет рећи да је Михајловићева члан проамеричких невладиних организација „Ист-вест бриџ“ и „Исак фонд“, које се, према речима њихових представника, баве подршком Србији на путу ка европским вредностима и чланству у ЕУ и евроатлантским структурама.

У „Енергетском (не)споразуму“ се користе најпримитивнији методи деловања на гледаоце са циљем да им се сугерише одређено гледиште. Кадрови ТВ хронике која приказује како српски и руски политичари потписују гасни споразум праћени су драматичном егзалтираном музиком која изазива тегобан утисак, а гледаоцу се показују некакви „јединствени“ документи до којих је екипа Б92 дошла на неки невероватан начин. Документи се не приказују у целини, него само поједини њихови фрагменти који одговарају ауторима серије, што доводи у сумњу и саму веродостојност тих „докумената“. Методи које су користили творци „Енергетског (не)споразума“ подсећају аутора ових редова на слична „документарна истраживања“ која су у Русији била популарна крајем 1990-их (тзв. „ратови компромитовањем“) и која су се приказивала са циљем јавног унижавања појединих личности на ТВ каналима чији су власници били олигарси, између осталих и сада већ покојни Борис Березовски.

Што се тиче „неисплативости“ продаје НИС-а, изградње „Јужног тока“, и уопште сарадње са Русијом у енергетској сфери, сасвим супротно говоре следеће чињенице. НИС је заиста продат „Гаспром њефту“ без тендера, али, пре свега, то само по себи није противзаконито, а друго, Русија је у замену за продају компаније без отвореног конкурса преузела на себе одређене обавезе, што је и наглашено у српско-руском споразуму 2008. Руска страна је платила релативно ниску цену — 400 милиона евра, али је зато неупоредиво више уложила у НИС. Не само да је вратила дугове компаније која је у том тренутку била велики губиташ (ти дугови су по речима њеног садашњег директора Кирила Кравченка премашивали милијарду долара), него се обавезала да у НИС инвестира 547 милиона евра. За последњих неколико година средства уложена у НИС износе милијарду и по евра. Ту бројку је у мају ове године навео Владимир Путин у сусрету са Томиславом Николићем, обећавши да ће у наредних неколико година у НИС бити уложено још милијарду и по евра. Два месеца раније Москва и Београд су склопили дугорочни уговор на 10 година, који за Србију предвиђа снижење цена испоруке руског гаса са 399 на 370 долара за 1000 кубних метара.

Што се тиче саме изградње „Јужног тока“ кроз територију Србије, треба рећи да је, на пример, главни извршни директор пројекта „Јужни ток“ Марсел Крамер изјавио да ће то омогућити да се у Србији отвори око 2,5 хиљаде нових радних места и привуче 1,5 милијарди евра директних инвестиција. О важности „Јужног тока“ говоре и многи западноевропски политичари као што је Марио Монти, бивши премијер Италије. Он је изјавио да „пројекат ‘Јужни ток’ ми доживљавамо као нову важну полугу која је неопходна за развој Европске уније и Италије“. Члан савета извршних директора немачког хемијског концерна „BASF CE“ Хералд Швагер такође је пружио подршку „Јужном току“, поменувши успешну сарадњу Русије и Немачке у оквиру изградње гасовода „Северни ток“: „Већ смо на примеру трансбалтичке гасне магистрале ‘Северни ток’ показали како можемо појачати стабилност у снабдевању гасом“. Према томе, никако се не може рећи да пројекат „Јужни ток“ није уносан за Србију.

Наведене чињенице сведоче управо обрнуто, да Србија има више него очигледну корист од продаје НИС-а Русији и изградње дела „Јужног тока“ на својој територији.

На крају треба додати и важну чињеницу да се за учешће Србије у изградњи „Јужног тока“, према подацима из јула 2013, изјаснило 73% становника Србије. С друге стране, постоје и они којима овај гасовод и учвршћивање позиције Русије у Европи које он доноси никако не иду у прилог. Већина тих противника је везана за алтернативне пројекте као што је изградња гасовода „Набуко“, који представља највећу конкуренцију „Јужном току“. Реч је о нафтним и гасним компанијама суседних земаља, попут мађарске компаније MOL или аустријске OMV. Оне не желе конкуренцију „Гаспрома“ и Русије.

Тако смо, захваљујући новинарима „Инсајдера“, имали прилику да се сетимо и оних којима „Јужни ток“ у геополитичком смислу не иде у прилог, као и да размислимо о заинтересованости тих субјеката за пројекте као што је филм „Енергетски (не)споразум“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.