Српска политика руског гаса

Српска деоница „Јужног тока“ кошта, према тренутним проценама, 1,9 милијарди евра. Извор: EPA / ИТАР-ТАСС.

Српска деоница „Јужног тока“ кошта, према тренутним проценама, 1,9 милијарди евра. Извор: EPA / ИТАР-ТАСС.

Отпочели су радови на српској деоници „Јужног тока“, енергетског пројекта који политички није оставио равнодушним ни учеснике ни оне које је мимоишао. Што се тиче Србије, „Јужни ток“ је ушао у контекст српских евроинтеграција, „антигаспромовског“ лобија, приватизација и косовског питања.

У недељу, 24. новембра, свечаном церемонијом уприличеном у Београду и војвођанском селу Шајкаш отпочела је изградња српског дела гасовода „Јужни ток“, једног од највећих „Гаспромових“ пројеката у последњих неколико година, чија је реализација већ почела у Бугарској. Прва испорука руског гаса у јужну Европу треба да почне већ крајем 2015.

Укупна вредност пројекта „Јужни ток“ сада се процењује на 16 милијарди евра, а инвестиције у морску деоницу на 10 милијарди евра. У прво време ће кроз гасовод годишње протицати 15,75 милијарди кубних метара гаса, а 2018. ће бити достигнут пун капацитет од 63 милијарде кубних метара.

Изградња „Јужног тока“ је друга етапа у диверзификацији испоруке гаса у Европу коју спроводи Москва. Први корак је био „Северни ток“, и он је већ реализован релативно успешно. Гасовод „Северни ток“ кроз Балтичко море повезује налазишта гаса у Западном Сибиру са Европом. Идеја о изградњи нових гасовода појавила се још 2006. после заоштравања односа између Русије и Украјине. Суседна земља је узимала онолико гаса колико је хтела, а није имала могућност да га плаћа. Поред тога, Кијев је покушавао да искористи статус транзитне земље за решавање неких политичких питања. На крају је Кремљ одлучио да изгради потпуно независне гасоводе који ће директно снабдевати Европу руским гасом, иако су ти пројекти технички врло захтевни и прилично скупи, пре свега имајући у виду да велики део њихових цевовода иде по дну мора. Почетком месеца, после најновијег заоштравања односа између Москве и Кијева, када је „Нафтогас Украјине“ престао да купује гас и одбио да исплати дуг, шеф „Гаспрома“ Алексеј Милер је са пуним правом изјавио да „са ‘Јужним током’ транзитни ризици заувек постају прошлост“.

Србија није имала понуду од других земаља да учествује у изградњи алтернативног гасовода.

Србија је донела инвестиционо решење о изградњи гасовода у октобру 2012, када је у посету Москви допутовао председник Томислав Николић. Он је у сусрету са председником Русије Владимиром Путином изјавио да још има проблема са локацијском дозволом за гасовод, али да ће сви ти проблеми бити решени како би радови почели на време. Путин је тада изнео процену да ће пројекат донети српској економији 1,9 милијарди евра. Преговори су вођени шест година. Москва је одлично схватала све потешкоће са којима се може суочити приликом реализације пројекта у балканским земљама, где однос према Русији није свуда исти. Још 2006. је „Гаспром“ потписао са „Србијагасом“ споразум о спровођењу експертизе могућности изградње будућег гасовода, да би 2008. био направљен први корак у партнерском подухвату, када је концерн постао власник 51% акција НИС-а.

У том тренутку је стање у НИС-у било прилично лоше, јер су компанији припадале две рафинерије којима је била потребна хитна модернизација. „Гаспром“ је за свој удео у компанији тада платио 400 милиона евра. Поједини српски политичари и експерти су процењивали вредност Нафтне индустрије Србије на милијарду евра, али треба имати у виду да је за ових пет година „Гаспром њефт“ инвестирао у НИС око 1,5 милијарди евра и привео крају модернизацију рафинерија. У оквиру међувладиног споразума 2009. је основано заједничко предузеће у коме „Гаспром“ има 51%, а „Србијагас“ 49% акција. У новембру 2011. је почело са радом подземно складиште гаса „Банатски двор“.

У БРОЈКАМА

Последњих година Србија тежи ка евроинтеграцији, али је познато да су мишљења о таквим њеним амбицијама у самој Европи подељена. Са друге стране, Москва је на спољнополитичкој сцени третирала Србију као пријатељску земљу. Није било извесно да ли ће „Гаспром“ и његов „Јужни ток“ имати озбиљну конкуренцију у виду алтернативног гасовода „Набуко“, којим је гас из Азербејџана и Туркменистана требало да стиже у Аустрију преко Турске, Бугарске, Румуније и Мађарске. Од тог пројекта се одустало тек средином ове године, али је он у међувремену омогућио Бугарској да приреди „Гаспрому“ велике непријатности, и ова балканска земља је очигледан пример како у контексту новог заоштравања односа између Русије и Украјине пројекат „Јужног тока“ за „Гаспром“ постаје све значајнији, што очигледно иде у прилог транзитним земљама. На крају је руски концерн прихватио низ услова Софије: пристао је на паритет у власништву над бугарском деоницом, а бугарском енергетском холдингу је дао попуст на гас. Тако је, по речима Алексеја Милера, цена гаса за Бугарску једна од најнижих у Европи. Поред тога, „Гаспром“ је пристао чак и да кредитира изградњу деонице гасовода. Што се више ближио почетак изградње, Софија је све активније испољавала своју позицију. Тако је издејствовала да део средстава од транзита гаса ипак иде у бугарски буџет, иако је раније било планирано да се од тих средстава враћа кредит. Експерти процењују да ће пројекат Бугарској донети 2,8 милијарди евра прихода у наредних 30 година.

Што се тиче Србије, у њој постоји и „антигаспромовски“ лоби. Као и у Бугарској и другим земљама, и овде постоје људи који нису заинтересовани за заједничко пословање са Русијом и прикључивање на гасовод који контролише „Гаспром“. Министарка енергетике Зорана Михајловић је у једном тренутку почела да се противи учешћу Србије у „Јужном току“ и прилично оштро је критиковала деловање компаније „Гаспром њефт“ која управља НИС-ом. Додуше, то није дуго трајало. Кажу да је председник Србије за време посете Русији због ње чак морао да се извињава својим саговорницима.

Све у свему, за разлику од Бугарске, Србија није мењала своју позицију. „Гаспром“ ће, према речима Алексеја Милера, вратити уложени новац на рачун транзитних такси. Србија није имала понуду од других земаља да учествује у изградњи алтернативног гасовода, а „Гаспром“ је истовремено преговарао и са суседним земљама, тако да два огранка српског дела „Јужног тока“ треба да снабдевају гасом Хрватску и Босну и Херцеговину.

У медијима се доста говорило и о томе да „Гаспром“ може размотрити варијанту изградње једне линије „Јужног тока“ до Косова, чију самопроглашену независност Србија не признаје. Ни Русија не признаје независно Косово, тако да у овом тренутку са њим нема никакве економске и политичке односе. Извори у „Гаспрому“ кажу да је та тема ипак разматрана за време посете Томислава Николића Москви. „Таква варијанта је разматрана врло површно и само теоретски. Тај пројекат ни на чему није заснован и засада то није могуће учинити. Уосталом, тешко да би тако нешто имало економског ефекта, јер је потенцијални обим испоруке гаса врло мали“, каже извор у концерну. Он одбацује могућност било каквих преговора са представницима Косова. „То је суптилно питање и о њему ће у сваком случају бити још разговора са Србијом“, каже поменути извор. Он не искључује ни могућност да и саме српске власти у одређеној мери могу бити заинтересоване за испоруку гаса на Косово из политичких разлога.

Имајући у виду проблеме са којима се „Гаспром“ већ суочио приликом усаглашавања изградње „Јужног тока“ са другим земљама, тешко да ће сада заоштравати односе и са Србијом. Утолико пре што изградња тек почиње, а концерн није у ситуацији да изгуби битку за европско тржиште.

Росијскаја газета. Сва права задржана.