Русија 1913. и 2013: у потрази за економским тајнама

Руска тржница 1913. године. Извор: ИТАР-ТАСС.

Руска тржница 1913. године. Извор: ИТАР-ТАСС.

Стагнација у руској економији у 2013. приморала је економисте и историчаре да се присете лекција из прошлости. Још пре 100 година руска економија је демонстрирала висок темпо раста. Цео свет је пратио рађање „руског економског колоса“. У 1913. главни покретачи прогреса били су потражња на унутрашњем тржишту, прилив страних инвестиција и расходи државног буџета. То се звало „модел сустизања развијених земаља“. У савременој Русији пред властима стоје слични задаци, а то се једном речју зове „модернизација“.

1913 – период процвата

У 1913. руска економија је била четврта на планети по величини, а од светских лидера испред ње су биле само САД, Немачка и Велика Британија (око 6% светског бруто домаћег производа у 1913). По обиму спољне трговине Русија је заузимала шесто место у свету. Обим је при том незаустављиво растао а извоз је постао један од фактора ширења индустријске производње и екстракције природних ресурса Империје.

Просечни темпо раста националне економије у периоду од 1880. до 1913. износио је преко 5% и био је међу највишима у свету. Чувени економиста из прве половине двадесетог века Александар Гершенкрон окарактерисао је такав тип економског раста као „модел сустизања развијених земаља“.

У 1913. око 30% буџета одлазило је на одбрану, због чега се руска економија тог времена може назвати „војном“. Данас, баш као и 1913, војна индустрија игра важну улогу у обезбеђивању економског раста у земљи.

Пољопривреда Русије је у том периоду била једна од најуспешнијих привредних грана. Русија је била светски лидер у производњи ражи, заузимала је друго место (после САД) у производњи пшенице и прво место у свету у извозу житарица и маслаца.

Новчана реформа министра финансија Сергеја Витеа 1895-97. и увођење „златног стандарда“ у Русији створили су повољне услове за прилив страног капитала у земљу. Државна банка Русије је ригорозно поштовала захтеве „златног стандарда“ и без ограничења мењала новчанице за злато у полугама и кованицама. Због тога су страни инвеститори имали пуно поверење у руску рубљу пре почетка Првог светског рата.

2013 – користи искуство из прошлости

Данас, на новој етапи свог историјског развоја, Русија решава сличне задатке. Главни покретачи раста националне индустрије Русије из 1913. биле су инвестиције у основни капитал, буџетски расходи на инфраструктурне пројекте, као и прилив страног капитала.

У Русији се данас инвестиције у основни капитал смањују, док се финансирање инфраструктурних пројеката из буџета нагло повећало после говора председника Владимира Путина на Санктпетербуршком међународном економском форуму у јуну 2013. Одлив капитала у иностранство засад знатно премашује прилив, а влада управо у приливу страног капитала види важан индикатор поверења у националну економију и главни покретач раста.

Русија је 1913. била земља са малим капиталом, па је држава на себе преузимала пројекте у које је требало највише инвестирати и који су имали највећи утицај на стратешки развој националне економије. Зато су управо буџетска средства коришћена као основа за велику изградњу железнице. Железничка мрежа повезала је европски део земље са Кавказом, регионима Централне Азије, Сибира и Далеког Истока, што је подстакло искоришћавање њихових природних ресурса и укључивање становништва у привредни живот.

Аналогоном таквих пројеката у савременој Русији може се сматрати изградња постројења за производњу течног природног гаса на полуострву Јамал или за вађење нафте у Баренцовом и Карском мору. Као и пре сто година реализација тако скупих и са технолошког становишта сложених пројеката обавља се уз учешће државног и приватног капитала. У 1913. око 30% буџета одлазило је на одбрану, због чега се руска економија тог времена може назвати „војном“. Све већи трошкови одбране, а пре свега буџетске дознаке за куповину наоружања и војне технике од домаћих произвођача, показују да данас, баш као и 1913, војна индустрија игра важну улогу у обезбеђивању економског раста у земљи.

Страни капитал из Француске, Немачке, Белгије и Велике Британије почетком 20. века одиграо је главну улогу у стварању тешке индустрије у Санкт Петербургу и Москви, као и у Донбасу и закавкаском региону. Још један важан фактор стимулације економског раста пре сто година било је одустајање од увоза и умерени протекционизам.

Русија пре сто година није успела да у потпуности реализује модел „сустизања развијених земаља“, чији важан елемент представља стварање јаке националне индустрије и богатих унутрашњих извора економског раста. Национална привреда је тада умногоме зависила од извоза пољопривредних производа и прилива страних инвестиција. Зато се економија Русије нашла у структурној кризи од момента започињања Првог светског рата у августу 1914, када је прилив инвестиција нагло заустављен, а извоза житарица фактички није ни било.

Главни покретачи раста савремене руске економије су извоз сировина (пре свега нафте, природног гаса и метала), буџетски расходи и растуће кредитне инфузије преко приватних финансијских институција које уживају подршку монетарних власти земље. У данашње време економија Русије заузима шесто место у свету, а испред ње су САД, Кина, Индија, Јапан и Немачка (мада је, према подацима Светске банке, Русија већ испред Немачке по БДП по становнику према паритету куповне моћи). Русија је највероватније задуго учврстила своју позицију међу највећим економским силама планете, а постоје сви основи за претпоставку да ће наредних година престићи Немачку и постати најјача економска сила у Европи.

Проблеми савремене економије Русије повезани су са перманентним институционалним ограничењима њеног развоја. Њој је потребно побољшање услова конкурентности и темељнија демонополизација, смањење корупције и баласнирани развој банкарског сектора. Улазак Русије у Светску трговинску организацију 2012. отворио је могућност за уклањање препрека у развоју трговине робом и услугама са водећим економијама света. Ипак, руководство земље тек треба да докаже озбиљност својих намера по питању интеграције националне економије у светску.

Росијскаја газета. Сва права задржана.