Коц и Стешин: Зашто ми волимо Сирију, а Сирија нас

Искуство бројних путовања омогућава да упоредите степен непријатељског расположења или привржености локалног становништва. Посебно јер не живите у хотелским комплексима, а крећете се у самој сржи, тамо где нормални туристи не иду. Пролазиш више стотина километара и остварујеш комуникацију са потпуно лудим и чудним ликовима. И врло брзо схваташ како се у некој области односе према теби и твојој домовини, пишу дописници листа „Комсомольская правда“ Александар Коц и Дмитриј Стешин.

Москва хоће да Сиријци сами победе „Исламску државу”

Дописници наводе да у Либији 80% становника не зна ко су и одакле су, а ако знају, говоре да су „Путин и Медведев пријатељи Гадафија”. То су рекла и два бивша полицајца, а затим их предала побуњеницима на једном контролном пункту у близини Триполију и саветовала им да их „испитају и стрељају”. Авганистанци су лукави, али говоре да је Совјетски Савез „добар”. „У Тунису, Турској и Либану само желе твој новац. Одакле си? Ма, да си и са Марса, битно је да имаш кеш”.

„И само у Сирији је све и увек било другачије, можда зато што смо је шести пут заволели заувек. Заволели онда, када смо се убедили да љубав према нама није конзумација, већ искрено и јако осећање узвраћене љубави. Само у Сирији, касно у ноћ, седајући у сумњиви аутомобил са сумњивим типовима, знате да они неће да вам отимају новац за вожњу, већ сасвим супротно - одбијају да га узму!”

Како пишу дописници, израз „руски новинари” је магичан и омогућава пролазак кроз све кордоне и препрека после терористичких напада и све пунктове. Само у „Сирији ће нам конобар рећи: Читам вас на Фејсбуку! Могу ли да вас частим чајем? Или ће нам непознати средовечни човек у центру Дамаска рећи на руском: Здраво! Добродошли поново у Сирију”.

„Само у Сирији можемо представљати добар ᾿предзнак᾿, који се случајно нашао на крштењу девојчица близнакиња у породици православних хришћана, који служе у храму на арамејском језику Исуса. И изненадићемо се да су девојчице добиле ᾿руска᾿ имена: Ана и Марија”.

„И у џамији ће ваше ципеле пажљиво сакрити под кућицу обезбеђења, како професионални лопови обуће из џамије не би, не дај Боже, украли ваше патике. И у центру џамије, на граници женске и мушке половине, наћи ћемо светињу храма - маузолеј са моштима Јована Крститеља. Чудно, зар не? Али поред овог маузолеја, једном, у тренутку смо схватили све о Сирији и какву Сирију желе да униште. Добру, поштену, толерантну према различитим верама, која је у годинама беде примила милионе наших сународника-хришћана. Земља за коју духовно братство није празна фраза, већ стварност”.

Росијскаја газета. Сва права задржана.