Зашто Европа не може без гаса из Русије

Према речима стручњака, позиције „Гаспрома“ у Европи се засад не могу угрозити. Извор: Shutterstock / Legion Media.

Према речима стручњака, позиције „Гаспрома“ у Европи се засад не могу угрозити. Извор: Shutterstock / Legion Media.

Европска комисија у Бриселу поново разматра питања у вези са увозом руског гаса. Разговара се о поузданости испорука, основама уговора, начинима да се „зависност од Русије ограничи“. При томе САД наговарају Европу да сасвим одустане од руског гаса, Канада изјављује да намерава да почне извоз течног природног гаса (ТПГ), док Украјина говори о повратним испорукама гаса из Словачке. Експерти објашњавају зашто су те идеје или неозбиљне или незаконите.
Може ли се купити продано

Реализацијом повратних испорука гаса коришћењем четири гасовода којима се руски енергент испоручује у Словачку [нове украјинске власти су најављивале да ће од Словачке куповати руски гас по нижој цени од оне за коју би га куповали од саме Русије - прим. ур.] били би прекршени услови уговора са „Гаспромом“, преноси агенција „Ројтерс“, позивајући се на изјаву представника словачког оператера гасовода „Eustream“. „Како би се реализовала повратна испорука, неопходно је зауставити испоруке са истока на запад у једном од огранака, а за то је потребна дозвола ‘Гаспрома’. ‘Гаспром’ се са тим не слаже, тако да се таква могућност не разматра“, изјавио је извор за агенцију.

Русија и даље остаје једина земља која је, за разлику од других испоручилаца гаса, у стању да Европи обезбеди повећане количине „плавог енергента“, и стога иза свих идеја о „смањењу зависности од Русије“ не стоје никакве економске претпоставке, већ само политичке изјаве. И европски потрошачи, хтели то или не, не могу да се одрекну ових испорука, слажу се стручњаци са којима је разговарала „Росијска газета“.

Генерални директор Института за националну енергетику Сергеј Правосудов наводи да се невероватан сценарио одустајања од руског гаса може остварити једино под условом да неко смисли како да се у индустријским оквирима јефтина енергија производи из термонуклеарних реакција.

Стручњаци предлажу да се даље перспективе развоја европског тржишта анализирају полазећи од оних количина гаса које долазе у Европу или би у најскорије време могле тамо стићи. А данас гас у Европу доспева од пет највећих испоручилаца. Прво место заузима Русија, затим Норвешка, Алжир, Холандија и Катар. „Прошле године су само два испоручиоца увећала количине које извозе у Европу, а то су Русија и Холандија“, истиче Правосудов.

Потражња гаса је све већа

При томе је извоз руског гаса достигао рекордних 161,5 милијарди кубних метара у поређењу са 2012, када је износио 138,8 милијарди кубних метара. А цена је у просеку пала за 5,5% и износила је 380 долара за 1000 кубних метара. Што се тиче Холандије, она је већ објавила да ће убудуће своје испоруке смањити за 20%, пошто ће користити стара истрошена налазишта, како би више гаса сачувала унутар земље. Норвешка такође не планира значајнији пораст извоза. А до 2020. ће постепено смањивати улагања у откривање нових налазишта, како би повећала експлоатацију постојећих бушотина. У Алжиру је унутрашња потрошња гаса у порасту, а осим тога, ова земља, као и Катар, повећава свој извоз гаса у Кину, Кореју и Јапан, јер је на азијском тржишту овај енергент знатно скупљи. Тако да га за Европу практично не остаје довољно.

Још једно значајно питање је питање изградње пријемних терминала за течни природни гас (ТПГ или LNG) у ЕУ. У Европи се већ десетак година воде разговори о пријему ТПГ. Притом су специјални капацитети изграђени, на пример, у Шпанији, где су најмање потребни и користе се 20-30%, а њихови власници сносе губитке. Док у Источној Европи потребна инфраструктура недостаје.

Нема слободног гаса

Међутим, најважније питање је, сматра Правосудов, хоће ли Америка бити у стању, како обећава, да на тржиште ЕУ испоручи довољне количине течног гаса, због чега ће повећати његову производњу код куће? Одговор је познат: она то неће моћи. Како би то установили, аналитичари су се потрудили да сазнају колико новца САД улажу у добијање гаса, у отварање нових бушотина. Установили су да је 2013. експлоатација бушотина достигла најнижу вредност током последњих 15 година. У поређењу са 2008. смањена је три пута. Нагли пад у експлоатацији бушотина и уједно смањена производња ТПГ објашњава се порастом интересовања међу Американцима за производњу гаса из уљног шкриљца, а сада и нафте из уљног шкриљца, за чију производњу је у САД потребно 60-70 долара по барелу. Упркос томе што је процес добијања нафте из руда на великим дубинама веома сложен, САД су у овом послу отишле даље од других. Притом у земљи расте потражња за ТПГ међу возачима аутомобила и произвођачима енергије. Тако да следећих година Америка не само да неће започети извоз великих количина ТПГ, и то због смањења производње и раста цена на домаћем тржишту, него ће бити принуђена и да повећа слободне количине ТПГ увозом из суседне Канаде, тврде стручњаци. А за Канаду ће тржиште САД бити приоритет.

По мишљењу председника Института за енергетику и финансије Владимира Фејгина, позиције „Гаспрома“ у Европи се засад не могу угрозити. „Некада је ЕУ цртала графиконе и израђивала стратегије са постављеним роковима, како би до 2050. сваке године постигла смањење увоза руског гаса за неколико процената. Стручњаци, између осталог, рачунају на то да ће се до 2020. у Аустралији, у источном Средоземљу и Новој Гвинеји појавити нова генерација фабрика за производњу течног гаса и да ће део испорука стићи до ЕУ, као конкуренција руском гасу. С једне стране, не ради се о брзом процесу, а са друге, тај процес није ни економски до краја предвидив. Све у свему, то остаје стратешки циљ Европе“, објашњава Фејгин.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“