Русија и Украјина: борба сијамских близанаца на тржишту наоружања

Украјински војник у околини Славјанска. Извор: Reuters.

Украјински војник у околини Славјанска. Извор: Reuters.

После распада СССР-а Украјина је, као један од његових највећих делова, поред територије, људског и економског потенцијала, наследила и непропорционално велики део совјетског војног наслеђа. Самостална Украјина је брзо схватила тај поклон и почела да истискује Русију на иностраном тржишту оружја где год је могла. И поред тога Русија и Украјина су унапред предодређене да сарађују на нивоу предузећа одбрамбено-индустријског комплекса (ОПК), јер они личе на два сијамска близанца чије је раздвајање крајње опасно за обе стране.

Украјина је од СССР-а наследила заводе војно-индустријског комплекса (ВПК), складишта оружја, чак и ракетне технологије и нуклеарне бојеве главе. Овај потенцијал је младој држави омогућио да се учврсти на светском тржишту оружја, које се традиционално оријентише на совјетско наоружање, чинећи тиме конкуренцију својој старијој сестри, Русији. Али војно-индустријски комплекси Русије и Украјине нису само сестрински; они се пре могу поредити са сијамским близанцима који би хтели да живе самостално, али је раздвајање заједничког тела које је створено у совјетско време смртно опасно за обоје.

На територији Украјине остало је 3594 предузећа совјетског војно-индустријског комплекса, за који је радило око 3 милиона људи. Готово сви они су били повезани кооперативним везама са предузећима која су остала у Русији, чији је војно-индустријски комплекс такође био у хаосу и бивао урушаван током 1990-их.

Број одбрамбених предузећа у Украјини се петоструко смањио услед одсуства државних наруџбина до 1997. Уместо 350 авиона годишње које је производила Украјина производња се свела на нулу. Уместо 800 тенкова, 1994. није био произведен ниједан.

Новим властима је било једноставније и повољније да тргују оружјем са совјетских складишта, то је била гигантска количина, те су се тиме бавили током читавих 1990-их, испоручујући војну технику по повољним ценама у кризне тачке као што су Јемен, Судан, Централноафричка Република и Сомалија.

Број одбрамбених предузећа у Украјини се петоструко смањио услед одсуства државних наруџбина до 1997. Уместо 350 авиона годишње које је производила Украјина производња се свела на нулу. Уместо 800 тенкова, 1994. није био произведен ниједан. Украјинска бродоградња, која је чинила 40% поруџбина по броју бродова у СССР-у, фактички је потпуно уништена.

Ипак, у Украјини се сачувала конкурентна ваздухопловна индустрија, производња тенкова, ракета и заједничка производња делова и агрегата, без којих нису могле руске компаније које су изашле на светско тржиште. Зато су украјинска предузећа која су преживела тешке и смутне године средином 1990-х почела и сама да траже зараду у иностранству.

Тржишта трећих земаља: сукоб интереса

Поред историјски предодређене војно-техничке сарадње са Русијом, заустављање вртоглавог колапса украјинског војно-индустријског комплекса помогли су велики уговори за извоз са земљама Африке, са Пакистаном, Ираком, Индијом, Тајландом, Кином и земљама Латинске Америке, одакле је млада извозница наоружања почела да истискује Русију, за коју те земље и региони представљају најважније тржиште.

Први велики уговор Украјинци су добили 1996. од Пакистана који је остао без војне помоћи САД. Тада су победили у конкуренцији са Русијом и добили уговор за испоруку 300 тенкова Т-80 УД оружаним снагама те земље. Тада је та крупна куповина од стране Пакистана на крају ипак ишла на руку Русији, пошто је Москва због тога коначно убедила Индију да јој је потребна куповина тенка Т-90. Осим тенкова, Пакистан је добио моторно-трансмисиона одељења са моторима, а партнерство између две земље траје и данас.

Украјина је пронашла шта да предложи и Индији, која је основни супарник Пакистана. Све је почело 1995. од испоруке теретних возила. Сада је већ реч о сарадњи око модернизације парка од 900 тенкова Т-72 и 600 тенкова Т-55, што говори о томе да се ту интереси Украине и Русије већ директно сукобљавају. Уз то, Украјина успешно пласира на то већ традиционално  руско тржишту своје противтенковске ракетне комплексе (ПТРК) „Баријер-В“, као противтежу руским „Атака-В“.

Украјинци су чак продрли у „светињу“ руског војног извоза — у Кину, која је веома заинтересована за украјински војно-индустријски комплекс са аспекта добијања технологија. Током 1994. Украјина је у Кину извезла 56 вођених ракета класе „ваздух-ваздух“, а 2013. је продала Кини два гигантска десантна брода на ваздушном јастуку „Зубр“, и то заједно са техничком документацијом. Продаја је изазвала оштри протест Русије, јер су Кинези уочи потписивања уговора са Украјином водили преговоре са Русијом, међутим, тамо су поставили чврсте услове – прво изградња серије од 10-15 бродова у РФ, а тек онда предаја техничке документације.

Украјину је пратио успех и на тржиштима Тајланда и Бразила, одакле је отворено потисла Русију.

На Тајланду је у лето 2011. био потписан уговор на 140 милиона долара у вези са испоруком 121 БТР 3-Е1 заједно са машинама за подршку и 49 тенкова Т-84У „Оплот“ у вредности од 231 милион долара. Украјинска страна је победила на тендеру у односу на руски Т-90.

У Бразилу, где се уговори оваквог типа не закључују брзо, украјинска страна од 2011. води преговоре о испоруци оклопног транспортера „Дозор-Б“, а такође намерава да стави на разматрање питање о оснивању заједничког предузећа, које би било специјализовано за производњу оклопне технике. Али највећи успех Украјини донео је космички програм. Пошто је истиснула интересе руског „Роскосмоса“, Украјинци су 2011. могли да се договоре са локалним властима о заједничкој изградњи космодрома и о лансирању украјинске ракете-носача „Циклон-4“. Како је говорио некадашњи премијер украјине Николај Азаров, украјинска страна је планирала да непосредно учествује у свим етапама пројектовања и изградње космодрома. Лансирање првог сателита било је планирано још за 2010. годину. Али, тада се у то умешала Русија, која је партнер Украјине у производњи ракете-носача, па је реализација пројекта била одложена за 2013-14.

Ирак је постао још једно велико тржиште за Украину, када је још пред предстојеће повлачење америчких окупационих снага почео да појачава оружане снаге због потребе да још дуго година води борбе са фундаменталистима, а схватајући свој осетљив положај пред лицем суседа који нису баш најпријатељскије расположени. Ипак, ово искуство је за Украјинске оружаре било неуспешно.

Багдад је 2009. склопио уговор у вредности од 460 милиона долара за испоруку укупно 420 БТР-4Е, с тим што је планирано да Ирачани све оклопне транспортере добију средином 2012. Како су писала срдства јавног информисања, Руски произвођачи нису добили могућност да учествују на том тендеру, а пре ће бити да се о њему решавало у Вашингтону, а не у Багдаду.

Међутим, судбина овог уговора није била нарочито успешна као код претходних уговора о продаји врло квалитетне украјинске околопне технике. До почетка 2013. Ирак је за тај уговор добио само 88 оклопних транспортера (у две партије — 26 је отпремљено априла 2011, а 62 — октобра 2012). Већ оне машине које су испоручене 2012. изазвале су жалбе и приговоре ирачких припадника војске, а партија од 42 машине која је отправљена у Ирак у пролеће 2013. није била примљена од стране наручилаца. Нису хтели чак ни да је истоваре у луци. Наводно су приметили пукотине у корпусу. Ирак је у септембру дефинитивно анулирао уговор. На крају је украјинска страна претрпела огромне финансијске губитке за возарину терентног брода SE PACIFICA, који је дуго стајао у заливу и платила пенале због кашњења и задржавања терета. Товар се тек децембра 2013. вратио у Одесу.

Русија је такође присутна на ирачком тржишту оружја, али руско-украјински интереси се у овој земљи не сударају. Током 2012. у низу руских и светских средстава јавног информисања појавиле су се гласине о раскидању уговора о оружју између Русије и Ирака, вредног 4,2 милијарде долара, највећег за последњих 10 година. Низ руских и светских средстава јавног информисања окривили су представнике Украјине за ширење дезинформација, ка су наводно хтели да добију део уговора. Ипак, оно што се налази у њему (системи ПВО и хеликоптери), у Украјини се не производи.

Да ли ће се Русија избавити од украјинске зависности?

Као супарници на тржиштима наоружања са готовим производима у етапи производње, Русија и Украјина настављају са тесном сарадњом. Преко 70% испоручилаца система и делова за украјинска одбрамбена предузећа налази се у Русији. Без учешћа Русије, Украјина је способна да производи само тенкове и застареле моделе оклопних транспортера. Али и Русија прилично зависи од украјинског војно-индустријског комплекса, учешће руског тржишта у украјинском извозу долази до 60%.

Међутим, после смене власти услед преврата у Кијеву, даља сарадња изгледа врло магловито. „Укроборонпром“ је обуставио испоруке оружја и војне технике у Руску Федерацију. До момента деескалације конфликта односи у тој области између Украјине и Русије остају замрзнути.

Русија је последњих година предузела низ мера за избављање свог војно-индустријског комплекса од украјинске зависности. То се односи и на испоруке мотора за хеликоптере из Украјине које је почела да замењује хеликоптерима домаће производње. Да би се у потпуности заменили, према подацима Министарства привреде и трговине РФ, биће потребно око две до две и по године.  У Русији је почела производња мотора за школско-вежбовни авион Јак-130, који се раније такође производио у Украјини. Савремене балистичке ракете „Топољ-М“, „Јарс“ и „Булава“ Русија пројектује и производи без учешћа КБ „Јужноје“. Приликом израде новог хеликоптера Ка-60 Русија се одрекла хеликоптерских мотора производње „Мотор-Сич“. За разлику од противавионског ракетног комплекса С-300 (ЗРК С-300), код С-400 „Тријумф“ се већ не користе украјинске компоненте. Русија је од Украјине добила и право на војно-транспортну варијанту авиона Ан-140, који се склапа у Самари, у фабрици „Авиакор“.

У ситуацији данашње ескалације, претње да се прекине војно-техничка сарадња могу постати згодан инструмент за узајамне притиске. Међутим, коначно раздвајање заједничког тела стране сијамских близанаца може да повреди руску индустрију, а за велики број украјинских предузећа имаће летални исход.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“