Москва реализује своју „азијску доктрину“

У току посете руске делегације предвођене Владимиром Путином Кини 20–21. маја потписано је неколико десетина важних споразума. Највећи међу њима је тридесетогодишњи споразум о испорукама руског гаса Кини вредан 400 милијарди долара — који је постигнут после преговора дугих целу деценију.

И сам тренутак склапања овог уговора у Шангају, у време када Запад постепено опкољава Москву санкцијама због догађаја у Украјини, изгледа као да је нарочито добро изабран. Међутим, све те спољашње околности не треба да нам заклоне поглед на оно најважније: овај споразум је симбол изузетно велике промене у позицији Русије — њеног повратка у азијско-тихоокеански регион, што је Путин најавио пре две године за време одржавања самита Азијско-тихоокеанске сарадње у Владивостоку.

Шта добија Кина

Шта су се договориле Русија и Кина?
У току посете руске делегације Кини потписано је неколико десетина важних споразума. Међу њима су и споразуми о оснивању компаније која ће бити конкуренција „Боингу“ и „Ербасу“, о изградњи првог моста који спада Русију и Кину, као и рекордна испорука енергената. Такође, Кина ће помоћи Русији и у погледу смањења њене зависности од долара у трансакцијама.

Док се ова пословна погодба представља као успех (па и божја милост) за Русију, мање се говори о предностима које она доноси другој страни. Кина је спремна да за руски гас плати 400 милијарди долара током 30 година. Међутим, то је само први део овог мегапројекта. Тренутно се ради о испорукама гаса са налазишта у близини Бајкалског језера и о количинама од 38 милијарди кубних метара годишње. То је отприлике онолико колико данас од Русије купује Украјина. Али, како је изјавио Путин, овај уговор отвара могућност за нове преговоре о испорукама у Кину гаса са налазишта у западном Сибиру, по тзв. западној маршрути — гасоводу „Алтај“, при чему се ради о оквирно истим количинама и роковима.

Као прво, Кина решава проблем домаће потрошње гаса на неколико деценија. Она у принципу нема довољно сопствених ресурса, чак и када се узме у обзир експлоатација налазишта уљног шкриљца. Увоз течног природног гаса из Катара и Индонезије је скупља опција и, поред тога, несигурна, јер води поморским путем, који контролише највећи опонент Кине — Америка. Не треба заборавити да је гас за Кину значајан и са тачке гледишта борбе против смога који стварају електране на угаљ, што од еколошког све више постаје унутрашњи политички проблем.

Као друго, Пекинг не само што ће надмашити Јапан и Јужну Кореју тиме што резервише највеће залихе гаса у азијско-тихоокеанском региону, него се укључује и у стварање система за дистрибуцију гаса у северозападној Азији, који ће убрзо моћи да се упореди са европским системом.

Са ове тачке гледишта руско-амерички клинч око Украјине изгледа као пролазна епизода у глобалној борби за сфере утицаја. Док се стратешка стабилност Кине, суочене са притисцима Америке у региону, после овако значајног прикључења на руске енергетске ресурсе, знатно увећава.

Највеће градилиште на свету

То је управо оно о чему је пре две године на самиту АТЕС у Владивостоку говорио председник Путин: „Ми ћемо јачати енергетску безбедност не само Русије, него и земаља са којима сарађујемо, целог региона“, истакао је тада он обраћајући се пословним људима из региона. Међутим, циљеви овакве политике су знатно шири.

„Фронтални излазак на азијско-тихоокеанско тржиште посматрамо као изузетно значајан залог успешне будућности Русије, развоја сибирских и далекоисточних региона“, написао је Путин уочи самита у свом чланку објављеном у азијској верзији листа „Wall Street Journal“. У Шангају је 21. маја дошло до таквог „фронталног изласка“.

А одмах након потписивања споразума са Кином руски председник је изјавио новинарима: „Биће ово, без икаквог претеривања, у наредне четири године највеће градилиште на свету. Укупна количина расположивих ресурса, оних који су потврђени, износи три трилиона кубних метара гаса. Уствари тамо гаса има још више. Ради се о гарантованим испорукама током 50-ак година.“ Истичући да ће радови оваквих размера у целини обновити сибирску инфраструктуру, Путин је додао: „Ово је велики догађај у сфери гасне индустрије не само за руску, него, без претеривања, и за светску енергетику.“

А шта је са осталима?

Споразум „Гаспрома“ са НРК изгледа да не оставља равнодушним ни друге руске енергетске гиганте. Нафтна компанија „Росњефт“ је спремна да у источном Сибиру изгради своје магистралне гасоводе, саопштио је новинарима директор ове компаније Игор Сечин. „Ми развијамо низ нових налазишта у источном Сибиру, као што су Сузун-Тагул, Лодочно, Тас-Јурјахско. Сва ова налазишта садрже гас. И, наравно, рачунамо на то да ћемо имати могућност транспорта и продаје гаса са ових бушотина. А количине су приличне — око 16 милијарди кубних метара годишње, па чак и до 20 милијарди“, истакао је Сечин.

Питање је како ће реаговати енергетске компаније из Јапана, где је након хаварије у нуклеарној електрани „Фукушима-1“ питање повратка на нуклеарну енергију постало мучан унутрашњи политички проблем. Токио се оклевајући прикључио санкцијама Запада против Русије. Међутим, однос Јапана према сопственој енергетској безбедности увек је био пресудан, што се јасно може видети на примеру односа са Ираном.

Ресурсни потенцијал гаса у Сибиру је веома висок и засада се не предвиђа појава неке посебне конкуренције, тврди стручњак из Фонда за националну енергетску безбедност Александар Пасечник. Друга ствар је то што су овако велики инфраструктурни пројекти за друге земље привлачни са тачке гледишта техничке сарадње и улагања капитала. „Преусмеравање гаса из западног Сибира на исток требало би истовремено да наведе на размишљање европске земље, које добијају гас из истих тих извора. За њих би могли да се појаве проблеми“, сматра овај стручњак.

Росијскаја газета. Сва права задржана.