Феномен тржишта руског наоружања

Портфолио инвестиција према уговорима руских извозника оружја достигао је незабележен ниво од 50 милијарди долара. Су-30МКИ. Извор: AP.

Портфолио инвестиција према уговорима руских извозника оружја достигао је незабележен ниво од 50 милијарди долара. Су-30МКИ. Извор: AP.

Иако многи фактори не иду у прилог руским извозницима оружја (нпр. Кина развија своју технику, а Индија диверзификује извоз), Москви све боље иде на том сегменту светског тржишта. Како изгледа, извоз војне технике и оружја на високом је нивоу захваљујући чврстој спољној политици РФ.

Већи обим, више уговора

Владимир Путин је 7. јула обнародовао резултате руског извоза војне опреме за првих шест месеци 2014. Испоставља се да је испорука оружја и војне технике у иностранство задржала висок ниво и у текућој години. За пола године вредност извоза достигла је 5,6 милијарди долара. Још је важнија друга цифра коју је обелоданио председник: портфолио инвестиција према уговорима руских извозника оружја достигао је незабележен ниво од 50 милијарди долара. То значи да су предузећа војноиндустријског сектора успела да задрже обим извоза из 2013, а то је 15 милијарди долара, и да уједно на основу страних наруџбина обезбеде посао за наредне три године. Прошла година је била рекордна и по извозу и по вредности склопљених уговора. Нови потписани споразуми по свему судећи вреде 18 милијарди долара, а то је такође досадашњи рекорд.

Није више ни ново, ни јефтино

Фактички суверенитет Русије (а не декларативни, као код европских сателита Сједињених Америчких Држава) главни је стимуланс за стране државе да се одлуче за куповину нашег наоружања.

Тај успех није нимало лако објаснити. Главни покретачи раста извоза оружја током 2000-их, и утолико пре током 1990-их, или су већ исцрпљени, или су при крају. Пре свега, нагло су се искомпликовали услови рада на кинеском и индијском тржишту, а то су била главна тржишта руске војне индустрије, на која је у најбољим годинама одлазило 80% извоза. Кина великом брзином развија сопствену националну војну индустрију, а Индија спроводи политику диверзификације страних извора наоружања.

Све мањи је и потенцијал модернизације система наоружања, створених на совјетској технолошкој бази. То значи да је све теже продати чак и темељито модернизоване ловачке авионе, подморнице и тенкове чији дизајн представља концептуално решење 1970-их и 1980-их. Са друге стране, израда система потпуно нове генерације већином још није завршена и ти системи у овом тренутку нису спремни за испоруку у иностранство.

Други фактор високе конкурентности руског наоружања раније је била њихова релативно ниска цена, а сада и то припада прошлости. Висок степен индустријске инфлације и брз раст трошкова имали су велики утицај на раст цена руског наоружања.

Далекој прошлости припада и извоз као начин измиривања совјетског дуга, што је био крајње ефикасан инструмент продора руског наоружања и војних технологија на светско тржиште. Било је година када је такав извоз чинио 22% укупног извоза војне технике и наоружања, а примена поменутог механизма омогућила је Русији да продре и на тржишта која су за Москву била политички тешко доступна, на пример на тржиште Јужне Кореје или земаља Централне Европе које су ушле у НАТО, пре свега Мађарске. Данас су, међутим, совјетски дугови измирени, тако да се више не може користити механизам њиховог враћања путем извоза наоружања.

Нема кредитирања

Русија нерадо кредитира своје клијенте. Упркос мишљењу неупућених, Москва са великим опрезом даје кредите за куповину наше војне технике. Данас одобравању сваког таквог кредита претходи детаљна анализа солвентности потенцијалног дужника. Због тога у садашњем портфолију наруџбина, вредном 50 милијарди долара, можда само 5-7% отпада на уговоре који се финансирају помоћу руских кредита.

Као фактор извоза није недвосмислено позитивна ни масовна куповина наоружања на име руског Министарства одбране, која се практикује у последњих 4-5 година. Обично се сматра да интерна наруџбина конкретне врсте наоружања олакшава његов продор на страно тржиште. Међутим, руска пракса не потврђује ту на први поглед очигледну и логичну претпоставку. На пример, Индија, Малезија и Алжир су од 1996. потписале уговоре о куповини скоро 300 ловачких авиона Су-30МКИ, а оружане снаге Русије купиле су те исте летелице тек 2012. И обрнуто, руска армија је већ наручила 48 најмодернијих ловаца Су-35, а још увек ниједан примерак није продат у иностранство.

Најважнији је имиџ продавца

Фундаментални фактори, по свему судећи, не иду у прилог јачања позиција Русије на тржишту наоружања. Међутим, извоз номинално расте, а у реално израженим вредностима у најмању руку не опада. Ако је тако, шта онда покреће продају оружја? Изгледа да постоји само једно објашњење које није контрадикторно, а то је да се руски извоз војне технике и наоружања одржава на високом нивоу захваљујући чврстој, да не кажемо агресивно независној спољној политици. Наоружање је врло специфична роба. Спољнополитички имиџ продавца и слика коју купци стичу о његовој интегралној моћи као да имају можда и већи значај од „потрошачких“ карактеристика и цена његове робе. Тако се испоставља да пружање азила Едварду Сноудену, подршка Башару Асаду и поновно уједињење са Кримом у очима увозника оружја компензују све остале параметре.

Фактички суверенитет Русије (а не декларативни, као код европских сателита Сједињених Америчких Држава) главни је стимуланс за стране државе да се одлуче за куповину нашег наоружања.

Аутор је заменик генералног директора Центра за анализу стратегија и технологија.

Руски текст на порталу vpk.ru.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“