Србија и „Јужни ток“: логичан крај

Према речима премијера Србије Александра Вучића, Србија као „мала земља“ не може да реализује тако велике пројекте (као што је „Јужни ток“) „без дозволе Европске комисије“. Извор: AFP / East News.

Према речима премијера Србије Александра Вучића, Србија као „мала земља“ не може да реализује тако велике пројекте (као што је „Јужни ток“) „без дозволе Европске комисије“. Извор: AFP / East News.

Од свих земаља погођених одлуком Русије да одустане од изградње „Јужног тока“ у Србији постоји вероватно најшира лепеза мишљења о таквом расплету догађаја. Жестина расправе о „руској превари“ и неосновано довођење „Јужног тока“ у везу са продајом НИС-а нису у складу са пасивношћу Београда око „Јужног тока“ коју он показује још од 2008. Било би боље ако би се Србија концентрисала на извлачење највеће могуће користи из новонастале ситуације - која може бити велика - јер друге земље неће пропустити ту прилику.

Одлука Русије да обустави реализацију пројекта „Јужни ток“ и да своје сировинске, стручне, техничке и финансијске капацитете усмери на другу страну изазвала је, сасвим логично, збрку у свести Европљана. Њихова реакција у потпуности одговара традиционалним клишеима друштвенополитичких елита појединих земаља и организација. Представници САД су изјавили да је одустајање Русије од „Јужног тока“ у његовом првобитном облику тобоже резултат деловања западних санкција (мада је реч о политичким односима Русије и ЕУ). Европска унија је пожурила да оптужи Москву за ниподаштавање интереса Европе везаних за енергетску безбедност, а прећутала је чињеницу да је управо Брисел свих ових година фактички блокирао реализацију пројекта вршећи притисак на земље које су у њему учествовале, укључујући и оне које нису чланице Европске уније. И најзад, у бугарском парламенту су се чула мишљења да је одлука Москве уствари блеф и покушај уцењивања Европске уније са циљем да се реализација пројекта „Јужни ток“ касније обнови под условима који су повољнији за Русију.

Све те тврдње су потпуно неаргументоване, јер се на тај начин игноришу прави разлози руског потеза, чини се покушај да се одговорност пребаци на другога, тј. да се „забоде трн у здраву ногу“, и не схвата се проста чињеница да се сличне одлуке не доносе на брзину и да их касније није могуће поништити. „С обзиром на став Европске комисије, која не доприноси реализацији овог пројекта, с обзиром на то да смо ми тек недавно добили одобрење одговарајућих инстанци Холандије (та одлука је, додуше, била позитивна), али с обзиром да још увек нисмо добили одобрење Бугарске, ми сматрамо да Русија у тим условима не може наставити са реализацијом дотичног пројекта. Сада је дошло време да се покрене изградња тог система цевовода у Црном мору, али ми не можемо почети са изградњом у мору све док не добијемо одобрење Бугарске. Било би апсурдно да изградимо цевовод по морском дну и дођемо до бугарске обале, и да ту станемо“ – тако је председник Русије Владимир Путин крајње разговетно објаснио ситуацију везану за „Јужни ток“.

Шта је заиста изгубила Србија?

Што се тиче перспектива руско-турске гасне „споне“, председник управног одбора ОАД „Гаспром“ Алексеј Милер и председник савета директора турске компаније „Botas Petroleum Pipeline Corporation“ Мехмет Конук већ су потписали меморандум о разумевању у вези са изградњом гасовода кроз Црно море у правцу Турске. Капацитет новог гасовода ће износити 63 милијарде кубних метара годишње (као што је било планирано за „Јужни ток“). Од тога је 14 милијарди кубних метара гаса намењено турским потрошачима, а око 50 милијарди кубних метара ће бити усмерено на границу Турске и Грчке ради даљег транспорта у Европу. Према томе, неће бити повратка на ранију конфигурацију „Јужног тока“.

У том смислу се Србија објективно заиста нашла у најтежој ситуацији. Није случајно што се управо у Србији примећује најшира лепеза мишљења о одлуци Русије, а поједине реакције се мирне душе могу окарактерисати као „хистерија“. Покушајмо да анализирамо шта је Србија заиста изгубила и какве су перспективе даље руско-српске сарадње у енергетској сфери.

Пре свега о губицима. Потпредседница владе Србије и министарка грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре Зорана Михајловић изјавила је после објављивања одлуке Русије да је њена земља потрошила 30 милиона евра на тај пројекат, и да је тај новац усмерен на „гаранције и стварање заједничког предузећа“. „Експропријација земље на траси гасовода“, по њеним речима, коштала је још 8 милиона евра. То није мали новац, али постоје извесне сумње у оправданост толиких трошкова, будући да прави радови на изградњи гасовода на територији Србије нису ни почели.

Потези Србије од тренутка потписивања пакета енергетских споразума са Русијом у јануару 2008. сведоче о томе да српска страна од самог почетка, благо речено, није намеравала да форсира реализацију овог пројекта.

Штавише, потези Србије од тренутка потписивања пакета енергетских споразума са Русијом у јануару 2008. сведоче о томе да српска страна од самог почетка, благо речено, није намеравала да форсира реализацију овог пројекта. Све је почело од одуговлачења са ратификовањем споразума у Скупштини које је трајало месецима. Пакет споразума о учешћу Србије у пројекту потписан је у јануару 2008, а ратификован је тек у септембру исте године. Заменик шефа „Гаспрома“ Александар Медведев још у априлу 2008. је упозорио српску страну да је одгађање ратификације недопустиво, јер се тиме нарушава план радова, што може довести у питање и само учешће Србије у пројекту.

Међутим, српска страна је и у наредним годинама наставила да даје двосмислене изјаве о „Јужном току“. Довољно је поменути речи премијера Александра Вучића (изговорене тек после победе на изборима) да Србија као „мала земља“ не може да реализује тако велике пројекте „без дозволе Европске комисије“.

Са друге стране, генерални директор компаније „Србијагас“ Душан Бајатовић, који је био непосредно одговоран за реализацију пројекта „Јужни ток“ на српској територији, прославио се честим обећањима попут овог: „Не сумњајте у то да ћемо ми у најскорије време почети да градимо ‘Јужни ток’“.

Да ли је Србија нешто могла да уради?


„Источна политика“ је сада политика Русије
Иако некима тако изгледа, одлука Русије да одустане од „Јужног тока“ није сензационална. Европска комисија је упорно блокирала идеју, а у условима економске кризе било би чудно да Русија истрајава на скупом пројекту чија је исплативост била сумњива и у много повољнијим околностима. Сви ови догађаји добијају и додатну димензију ако се ставе у контекст развоја енергетских односа Европе и СССР-а, а потом и Русије.

Па ипак, то „најскорије време“ није наступило. Свечана церемонија заваривања првог споја српске деонице магистралног гасовода „Јужни ток“ одржана је у новембру 2013. близу села Шајкаш у Јужнобачком округу. Међутим, даље учешће српске стране у пројекту „Јужни ток“ свело се само на пројектовање трасе. Чак ни радни сусрет Алексеја Милера и Душана Бајатовића 16. октобра 2014. у Београду није помогао да се процес убрза. Стране су само потврдиле да се „у најскорије време очекује добијање дозволе за изградњу“. У вези са тим треба нагласити да би активније учешће Србије у изградњи сопствене деонице гасовода омогућило да се првобитна гасна маршрута брзо преусмери са Бугарске на Румунију и да се укључи у српски систем, који би до тада већ био изграђен, а поред тога би омогућило Београду да и у најнеповољнијој варијанти развоја ситуације рачуна на компензацију од стране Русије, између осталог и у виду активнијег и повољног укључења Србије у друге пројекте „Гаспрома“, али и других руских компанија и ресора.

Према томе, стварни губици Србије састоје се у томе што је она остала без будућих економских погодности као што су 1,5 милијарди директних инвестиција, од 100 до 200 милиона евра годишње зараде од наплате транзита и отварање преко 2,5 хиљаде нових радних места у периоду изградње гасовода. Треба, међутим, имати у виду да би се те погодности могле добити само уколико би пројекат изградње гасовода „Јужни ток“ био реализован у целини, уз учешће свих заинтересованих страна. Према томе, одлука Русије није финансијски „шамар“ Србији, него најобичнија констатација вандредних околности у Европи, у којима није могуће реализовати пројекат онако како је првобитно замишљено.

Штавише, да је Србија од самог почетка активно и одговорно приступила реализацији „Јужног тока“ на својој територији, то би био додатни адут у преговорима са другим учесницима пројекта и са Европском комисијом. У том случају би се транспорт гаса могао брзо преусмерити са бугарског на румунски правац, с тим да се прикључи на цевовод на српској територији, који би у то време већ био изграђен. Србија је, међутим, пропустила могућност да заузме кључно место у овом пројекту. Штавише, још у лето 2008, када је у српском парламенту увелико одлагана процедура ратификације споразума, компанија „Eni“ као „Гаспромов“ италијански партнер објавила је план укључења Румунује у пројекат позивајући се управо на неактивност Србије. Према том плану је требало да Румунија замени Србију, а не Бугарску, при чему сам пројекат гасовода тиме не би поскупео. У том смислу се улога Србије принципијелно разликује, на пример, од улоге Аустрије, која је од почетка била одређена као крајња тачка маршруте и централноевропски „хаб“ (у Баумгартену). Та улога Аустрије се не мења, независно од конфигурације гасовода (гас треба да стигне до Аустрије на овај или онај начин, било преко Бугарске, било преко Румуније или Турске).

Стварни губици Србије састоје се у томе што је она остала без будућих економских погодности као што су 1,5 милијарди директних инвестиција, од 100 до 200 милиона евра годишње зараде од наплате транзита и отварање преко 2,5 хиљаде нових радних места у периоду изградње гасовода.

Још један важан моменат поништава аргументе оних појединаца у Србији који покушавају да одговорност за судбину пројекта „Јужни ток“ пребаце на Русију. Наиме, правне норме ЕУ не дају Европској комисији овлашћење да забрани изградњу гасовода на територији било које државе, јер је то прерогатив националних влада (чак и ако је дотична земља чланица ЕУ). Европска комисија може да има право гласа само када се ради о функционисању већ изграђеног цевовода који води у Европску унију. То значи да одуговлачење српске стране када је реч о изградњи српске деонице гасовода „Јужни ток“ не може бити оправдано позивањем на мишљење Европске комисије.

Да ли су „Јужни ток“ и продаја НИС-а заиста повезани?

Да ли све горенаведено означава крах руско-српске енергетске сарадње? Да ли су оправдане оптужбе да је Русија, наводно, приморала Србију да прода НИС за мале паре, а уствари од самог почетка није намеравала да испуни своје обавезе? Немачки лист „Зидојче цајтунг“ је чак израчунао да је руска страна тобоже платила НИС пет пута мање него што он вреди. Поборници таквог гледишта губе из вида три важна момента.

Први моменат је криза у којој се налазио НИС. Ова компанија је у тренутку потписивања споразума великом брзином западала у дугове и неминовно би банкротирала да није било руских инвестиција. Други је тај да приватизација НИС-а и његова продаја компанији „Гаспром њефт“ није технички била повезана са пројектом „Јужни ток“. Са „Јужним током“ је била повезана изградња подземног складишта гаса „Банатски двор“, али оно је пуштено у рад у новембру 2011. са циљем да обезбеди поуздан извоз руског гаса не само у Србију, него и у Мађарску и Босну и Херцеговину, независно од судбине „Јужног тока“. Треће, у самом тексту споразума куповина НИС-а чак ни теоретски није могла бити доведена у везу са изградњом гасовода „Јужни ток“, јер за то није постојала правна основа, с обзиром да се у једном случају (НИС) ради о билатералном уговору, а у другом („Јужни ток“) о међународном пројекту у коме учествују треће земље и организације (ЕУ).

Пред тога, чак и сада се не одустаје од намере да се осигура енергетска безбедност Србије, Балкана и целе Европе. Већ потписани споразуми везани за НИС, складиште гаса „Банатски двор“ и друге објекте на територији Србије могу се проширити на нове конфигурације транспорта гаса које Русија сада припрема. Ту је најважније да Србија и овога пута не изгуби време и борбу са конкуренцијом.

Таква опасност заиста постоји. Компанија „Eustream“ (словачки оператер система за транспорт гаса) саопштила је своју намеру да изгради гасовод од Словачке до бугарско-турске границе. Тај гасовод би требало да постане кључни елемент у новом систему извоза руског гаса у Европу преко Турске. Претпоставља се да ће половина трасе проћи кроз већ постојеће цевоводе, а преостали део ће бити изграђен на територији Румуније. Изградња би трајала три године, а будући гасовод може имати капацитет од 20 милијарди кубних метара гаса годишње.

Брза реакција словачке компаније сведочи о томе да европски транспортери и потрошачи гаса журе да заузму своје место у новом систему транспорта гаса кроз Европу који се ствара на иницијативу Русије. Већ сада је очигледно да ће та структура бити максимално избалансирана и стабилна. Чињеница да Русија намерава да продаје свој гас Турској омогућиће да се анулира утицај Трећег енергетског пакета Европске уније. Турска није члан ЕУ, а она сама ће теоретски моћи да извози у Европу само гас који претходно купи од Русије. То значи да Европска комисија неће моћи да говори о некаквом гасном „монополу“ компаније „Гаспром“. Поред тога, извоз гаса преко Турске и Грчке ће омогућити да се у транзит укључе нове земље, које нису биле учеснице пројекта „Јужни ток“, на пример Словачка. То даље подразумева и зараду од транзита, али и јачање стабилности читавог система, јер ће за њега бити заинтересован велики број учесника. Према томе, не би било добро да Србија „напусти игру“. У противном ће улогу балканског гасног „регулатора“ преузети друге земље.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“