Како су се неки руски олигарси нестварно обогатили на невероватне начине

Шта је било пре луксузних хотела, јахти, вила и Форбсових листи? Извор: В. Тарабашчук/ТАСС

Шта је било пре луксузних хотела, јахти, вила и Форбсових листи? Извор: В. Тарабашчук/ТАСС

Пред крај Совјетског Савеза постојало је много начина да се људи обогате и само један предуслов, да буду довитљиви. Ови момци нису губили време па су брзу зараду остварили пре него што је капитализам закуцао на врата.

Неки од њих о милионима нису ни сањали, док је другима на памети био само новац.

Како било да било, Руси који су преко ноћи постали тајкуни милионери генерално се нису бавили трговином нафте и дијамантима. Далеко од тога. Били су пионери.

Артјом Тарасов, званично први милионер у Совјетском Савезу, преминуо је 23. јула у 67. години. Бизнисмен је говорио да није ни сањао да ће стећи толико богатство. Иако је био оријентисан на науку, све се променило када је епоха Михаила Горбачова понудила нове могућности. Тарасов је тврдио да није био луд да не искористи ситуацију, а особе о којима ћемо говорити у наставку текста баш као и Тарасов, повеле су се за пословицом да се гвожђе кује док је вруће - али на врло неочекиване начине.

Артјом Тарасов: Луксузне проститутке и компјутери

Артјом Тарасов. Извор: КоммерсантАртјом Тарасов. Извор: Коммерсант

Све је почело крајем осамдесетих година прошлог века, када су обични совјетски грађани добили право да отворе банковни рачун. Али како је неко могао да заради новац?

Артјом Тарасов имао је одличну идеју о покретању агенције за посредовање приликом упознавања: „У то време није било шансе да пронађете посао уколико нисте били имали пријављени боравак у Москви", рекао је он. „А једини начин да се пријавите био је да се ожените са неким ко је био из Москве. Тако смо за првих пет дана рада добили 4000 потенцијалних клијената, од којих је сваки платио по 25 рубаља. Нас дванаесторица инкасирали смо 100 хиљада рубаља, у време када је просечна плата у земљи још увек износила 130 рубаља месечно."

Пројекат је ипак трајао само шест дана. Власти су сматрале да је агенција за посредовање у упознавању сувише неморална за Совјетски Савез. Тарасов је зато напрегао мождане вијуге и основао сервис за увозне апарате за домаћинство. У СССР-у практично није било таквих подузећа због недостатка оригиналних делова. Тако је на сцену ступила фирма Техника. Идеја је била да се локализује продаја страних софтвера пре њихове продаје влади.

Персонални компјутери направљени у САД у соби Економског рачуноводственог центра совјетско-америчког предузећа за производњу компјутера отвореном у Горком. Извор: Николај Мошков/ТАССПерсонални компјутери направљени у САД у соби Економског рачуноводственог центра совјетско-америчког предузећа за производњу компјутера отвореном у Горком. Извор: Николај Мошков/ТАСС

„Ко би то рекао? У првом месецу операције зарадили смо милион рубаља", рекао је Тарасов. „Искрено, сви смо били шокирани кад смо добили тај први милион - сумњали смо да би нас због тога ускоро могли све ликвидирати."

У земљи је већ постојао рудиментарни софтвер, али без хардвера. „Почели смо са куповином долара у готовини од луксузних проститутки по три рубље за долар." Познаник који је путовао у иностранство узимао је новац којим је тамо куповао рачунаре и потом доносио опрему у Русију. "Компјутер би нас коштао 1500 рубаља, а ми бисмо га продали државном предузећу за 50 000 рубаља." Прилично добра зарада.

Герман Стерлигов: Концерти на железничким станицама и прва руска берза

Герман Стерлигов. Извор: Митја Алешковски/ТАССГерман Стерлигов. Извор: Митја Алешковски/ТАСС

Пре него што је почео да продаје луксузне мртвачке сандуке и најскупље руске пекарске производе - хлеб по 1650 рубаља (23,5 евра), православни предузетник Герман Стерлигов је своју прву озбиљну зараду остварио организовањем концерата у чекаоницама железничких станица у Москви.

Уметници, а то су обично били улични свирачи, наступали би 15 минута, узели новац и преселили се на друго место, пре него што их замени други бенд. "Носили смо готовину у коферима, а за само неколико месеци сви смо могли да купимо ауто", рекао је Стерлигов. „Главни проблем била је замена кованица за новчанице. Тада нико није тражио да платимо за изнајмљивање простора, нисмо чак плаћали ни полицији за заштиту, због чега су они били прилично тужни. Било је то 1988. године."

Импровизовани концерти су касније исте те године забрањени, а Стерлигов се пребацио на другу делатност. Гледајући један амерички филм упознао се са берзом, и био толико инспирисан да је непосредно после тога изнајмио салу, инсталирао велике екране и компјутере и основао руску берзу под именом Алиса. Већ првог дана операција је власнику донела шест милиона рубаља.

Берза „Алиса". Извор: Борис Кавашкин, Људмила Пахомова/ТАССБерза „Алиса". Извор: Борис Кавашкин, Људмила Пахомова/ТАССДржавни удар 1991. само је помогао пословању: „Тада сам био у нашој филијали у Њујорку, цена руских дугова је одмах пала готово на нулу. Истог дана откупили смо много дугова и продали их три дана касније. Предвидео сам да ће пуч бити обустављен у року од три дана, што се и догодило. Остварили смо огроман профит."

Роман Абрамович: Пластичне лутке

 Роман Абрамович. Извор: Сергеј Гунејев/РИА Новости Роман Абрамович. Извор: Сергеј Гунејев/РИА НовостиЈош у школи Роман Абрамович куповао је и препродавао цигарете, чоколаде, фармерке и парфеме остварујући значајан профит. Одлучио је да неће студирати – шта ће ти диплома, када можеш да се бавиш продајом?

Абрамович је као младић од 22 године основао Ујут, предузеће за продају играчака од полимерних материјала. Његов пријатељ био је укључен у сличну пословну активност. Абрамович, који је тада већ имао жену и ћерку почео је да производи лутке у свом стану.

Пред излогом Дома играчака. Извор:  Александар Грашенков/РИА НовостиПред излогом Дома играчака. Извор: Александар Грашенков/РИА Новости

Најпре су играчке почели да продају у хотелима, затим на станицама метроа и, коначно, у робним кућама. Временом су се Ујут производи могли наћи широм Русије. Док је просечна месечна зарада у земљи износила од 100 до 200 рубаља, Абрамович је зарађивао између 3000 и 4000 рубаља месечно. Неколико година касније повукао се са тржишта и пребацио на угљоводонике. "Играчке за мене никада нису биле крајњи циљ", рекао је власник фудбалског клуба Челси, вредног 7,8 милијарди евра (од 2017, према Форбсу). "Оне су биле само доступан пут према мом циљу - покретању пословања које се могло развијати."

Михаил Ходорковски: Уновчење

 Михаил Ходорковски. Извор: Reuters Михаил Ходорковски. Извор: Reuters

Михаил Ходорковски је био марљиви студент хемије пре него што је дошао на чело нафтне компаније Јукос, да би на крају завршио као осрамоћени тајкун. Каријеру је започео у исто време као и Тарасов, штавише, своје прве компаније регистровали су истог дана.

Ходорковски и његови пословни партнери основали су тзв. Центар за научно и техничко стваралаштво младих (скраћено НТТМ на руском језику), још један тип комерцијалног предузећа које је у оно доба било дозвољено. 1987. године су постојала само 33 НТТМ-а у целом Совјетском Савезу. Као и све фирме, имала су могућност да готово безвредне банковне рачуне у рубљама претворе у готовину.

"Закон о државним подузећима давао је заправо такву прилику свима који су били заинтересовани, само што сте морали да будете предузимљиви, а не да седите скрштених руку", сећао се касније Ходорковски.

Његов НТТМ међу првима је у Совјетском Савезу почео да нуди услуге уновчења уз велику провизију. Фабрике, научни центри и конструкторски бирои су похрлили да искористе фирму Ходорковског јер је систем владиних уговора био под притиском бирократије.

Предузеће је зарадило око 80 милиона рубаља само у 1988. години, а убрзо је основало сопствену задружну банку.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.