„Московљани су на киши и снегу сатима стајали у реду за српским воћем“

Омиљена реч ове породице је „движ“, скраћено од „движение“, што значи кретање, живот пуном паром. Руска пословица каже: „Кретање је живот“. У случају Иљиних она је потпуно оправдана. Сергеј и Милена имају по 50 година, али дали бисте им максимум 35. Дневно направе по 15.000 корака и једу сирово поврће, воће, зелениш, орахе. Они се узајамно допуњују, као делови слагалице. Један од њих може да заврши реченицу другог, или да почне и заврши мисао другог... Овај занимљив пар живи у Београду, у Гроцкој само две године.

Сергеј Иљин, бизнисмен: „Планирали смо одмор за мајске празнике и случајно смо на сајту авио карата видели рекламу која каже „Србија – најбоља дестинација за одмор“. Замислили смо се: а што да не? Одлучили смо да посетимо земљу. У то време су на Балкану некретнине биле јефтине и ми смо, стављајући у исти кош пријатно и корисно, најмили агента за некретнине. Кућу смо изабрали још првог дана, а већ најесен Милена се преселила са нашим мачкама.“

Милена: „Ја сам као сви типични градски становници била пуна илузија о животу у ван града. Маштала сам о смарагдним пољима, о пријатним сатима поред камина... Првих месеци сам схватила да се ова поља морају косити можда већ сваке недеље, а камин нећеш упалити влажним дрвима. Како смо се само намучили око тога! Свађали смо се ко ће да упали камин, јер то нико од нас није знао. Није нам радио оџак, дим је улазио у собу кроз сваку пукотину и односио наше илузије о сеоском животу“, смеје се Милена. „Али обична стамбена питања су постепено била сређена и дошло је време да се размисли чиме бисмо овде могли да се бавимо.“ 

Иљини су хтели да „организују неки движ“. Тако се појавио блог о сировој храни са рецептима @urbanfoodblog. Сергеј и Милена су  почели да објављују не само једноставне и укусне рецепте сирове хране попут колача од ораха, урме и вишње, хлеба од банане и хељде, сладоледа од кајсија, већ и видео блог од сунчаној братској Србији, о томе како овде живе Руси који су се управо преселили. Блог је брзо почео да се развија због популарности здравог начина живота, а читаоци ниси скривали завист према свежем воћу од којег су Сергеј и Милена припремали здраву храну. А зашто да не поделимо ово воће са Русима, помислили су блогери. 

„Одмах иза наше ограде почињу да гаје воће и наши су нас суседи све време убеђивали да продајемо воће у Русију! А ми смо били неодлучи. Али ове године, посматрајући како падају свеже, зреле брескве, кајсије, одлучили смо да покушамо“, прича Милена.

„Сергеј је кренуо са камионом трешања на огромну московску пијацу Фуд сити. Нисмо знали финесе бизниса, и неке ствари бисмо сазнали тек кад се са њима сударимо. Углавном, трешња се полако продавала, а стајање камиона на тој пијаци нас је дневно коштало пар хиљада евра. Кад смо отишли у минус седам хиљада евра, схватили смо да морамо нешто важно да променимо. Трешњу смо сместили у хладњаче нашег пријатеља и почели да размишљамо шта ћемо даље. Нисмо хтели да испаднемо губитници у целој тој причи, било нас је срамота да тражимо помоћ, али нешто смо морали да урадимо! Сергеј каже: Хајде да напишемо на друштвеним мрежама! Обратили смо се свим нама познатим блогерима и они су се ухватили за тај посао.“

Тако је почео „движ“ Иљиних. Кренула су писма читалаца, питања како доћи до склада, колико се може максимално купити, колико кошта гајба? У Москви је тек почело пролеће, сезона трешње још није настала и људи су једва чекали да купе српско воће.   

„За један дан смо продали свих пет тона по цени 100 рубаља за кг (170 динара – прим.ред.)“, говори Сергеј. За прва три сата дошло је 240 људи. Тада смо схватили како ће да се развија наш бизнис. То је био само први камион, а укупно смо довезли 10 камиона воћа.“ 

Милена, која у почетку није знала српски, брзо га је научила у преговорима са српским пољопривредницима. Њу знају сви у околини. Она лично проба воће које затим путује у Москву. Фармерима одговара да сарађују са Иљинима, јер дају воће и одмах добијају новац, за разлику од ланаца великих супермаркета који могу и да не плате. Супермаркети купују незрело воће и хемијски га обрађују. А Иљини возе у Москву сазрело домаће воће, хемијски необрађено. 

„Ми не чувамо то воће месецима. Пунимо камион и одмах га шаљемо. Посебни смо по томе што знамо чије воће шаљемо у Русију. То је воће наших суседа, људи које познајемо. Ја све сама пробам. Понекада нешто пошаљем, а затим мисли, шта сам то урадила! Воће је презрело, не дај боже да се нешто догоди са камионом, воће ће пропасти. О свему што шаљем пишем у блогу и Москвољани буквално јуре да напуне гепеке својих аутомобила. Ми продајемо све још првог дана. Ретко се дешавало да нам за то требају два дана. За српским воћем се у Москви једноставно отимају.“ 

Сергеј и Милена су једном одлучили да ризикују и послали у Москву камион лубеница. То је било озбиљно искушење, јер лубенице из бивше Југославије у Русију нико не вози, каже Сергеј. 

„Кад је наш камион прелазио границу са Русијом, цариници нису могли ни да нађу под којим кодом пролази та роба. На крају су наше лубенице биле декларисане као поврће. Испоставило се да сада у Русији гаје сорте које веома рано сазревају. Све је то неукусно, по правилу пуно хемије да би брзо сазрело. Руси су заборавили укус нормалних еколошки чистих лубеница! Ја сам читаво лето живео у Москви, нисам купио ни једну укусну лубеницу. Све то у Русији гаје Кинези. А у Србији напротив: нисам налетео ни на једну неукусну. Довезли смо прву партију лубеница и настала је права навала! Људи су говорили да сто година нису јели такве лубенице. Куповали су чак и оне које су пукле.“

Српско воће су овог лета у Москви од Сергеја и Милене куповали не само обични грађани, већ и ТВ звезде, музичари, посланици Думе.

„Кад је дошао наш трећи камион са боровницом (показивао са Милени видео) какви су само аутомобили били паркирани у дворишту нашег магацина! То је била права изложба нових скупоцених аутомобила. А њихови возачи су товарили гајбе са боровницом, пошто су претходно стајали 4 сата у реду под кишом и снегом, који је у Москви пао у јуну!“

Испоставило се да Руси највише воле српску купину, боровницу и трешњу. Посебно жуту трешњу, јер је нико не довози пошто се веома брзо квари. Али Иљини су успели да је скупе у Србији и брзо довезу у Русију. Московљани су били презадовољни.

Сергеј и Милена Иљини

Дмитриј Лане

Раније, пре санкција, Србија није била у могућности да конкурише на руском тржишту са Шпанијом, Пољском, Грчком. Али економска криза у Русији повезана са санкцијама, промениле су много тога на тржишту и сада Србија пролази кроз праву тржишну ренесансу. Руси су препознали укус правих, еколошки чистих српских производа и заволели их. Иљини имају велике планове за нову сезону, али све тајне неће откривати. Кажу једно: „Ми смо отворени за сарадњу са српским произвођачима!“

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!