Трошкови експлоатације нафте одувек су били, као и данас, веома ниски у арапским земљама, чланицама Организације земаља извозница нафте (OPEC), а ту спадају и Саудијска Арабија, Ирак и Иран. Зато су неке чланице ОПЕКА-а увек имале могућност да смање или повећају цене својих нафтних производа на светском тржишту ради утицаја на светску економију. Саудијска Арабија, као несумњиви лидер на овом пољу, већ је у прошлости користила ову могућност. Једном приликом оваква политика је допринела колапсу Совјетског Савеза.
Садашњи пад цена нафте није ништа у поређењу са ситуацијом из 1973. 17. октобра те године читава Организација арапских земаља извозница нафте (OAPEC) је уз подршку Египта и Сирије обуставила продају нафте земљама које су подржале Израел у Јомкипурском рату против Египта и Сирије. То су биле Канада, Јапан, Холандија, Велика Британија и Сједињене Државе. Ембарго је био праћен постепеним смањењем производње: до децембра 1973. производња ОАПЕК-а је износила само четвртину производње из септембра исте године.
Ова одлука ОАПЕК-а изазвала је глобалну рецесију и економску кризу. До краја ембарга 1974. године цене нафте су скочиле са 3 долара на 12 долара по барелу.
Саудијски шеици су брзо стекли огромно богатство. Ова ситуација се повољно одразила и на СССР, који је повећао производњу нафте и природног гаса и брзо постао један од лидера.
За то време у Америци незапосленост се удвостручила, а БДП је пао за 6%. Међутим, Сједињене Државе су припремиле контраударац, вршећи притисак на Саудијску Арабију да делује у складу са интересима САД.
1979. године Исламска револуција у Ирану изазвала је велики пад производње нафте у овој земљи, што је довело до даљег раста цена. У истом правцу деловао је и рат између Ирана и Ирака који је почео у септембру 1980. године. До почетка 80-их удружени напори Америке и других развијених земаља су се исплатили: цена нафте је почела да пада због прекомерне производње. 1981. године америчка администрација је обуставила државну контролу над ценама нафте и нафтних производа, истовремено смањујући порезе. Од 1980. па надаље цене су наставиле да падају.
1979. године Вилијем Кејси, тадашњи директор ЦИА, отишао је у Саудијску Арабију. Према Ричарду Алену, саветнику за националну безбедност Роналда Регана, Кејси се са краљем Фадом договорио о ономе што ће уследити. Претходних шест година саудијска влада је држала цену нафте под контролом полако повећавајући обим производње; међутим, после Кејсијеве посете Саудијска Арабија је почела убрзано да повећава производњу, иако су цене и даље биле ниске!
За четири месеца саудијска производња је са 2 милиона порасла на 10 милиона барела дневно, а цене су пале са 32 долара на 10 долара по барелу. За совјетску економију, која је већ била навикла на велике приходе од нафте, то је био смртоносан ударац. Само 1986. године СССР је изгубио преко 20 милијарди долара (око 7,5% совјетског годишњег прилива), а земља је већ имала дефицит у буџету.
Међутим, и економија Саудијске Арабије је била кажњена због ниских цена! Зашто су онда повећали производњу? Према Аленовом мишљењу, Кејси је шеицима понудио финансијску надокнаду у замену за овај потез. То подупире чињеница да је 1986. године 80% саудијске нафте продато преко америчких компанија Exxon, Mobil, Texaco и Chevron.
Совјетски Савез је одмах после нафтне кризе 1985-1986. запао у рецесију. То је било довољно да нездрава совјетска економија доживи слом. 1986. године спољни дуг СССР-а био је око 30 милијарди долара, а 1989. достигао је 50 милијарди.
Нафтна криза је значајно допринела победи Америке у хладном рату против СССР-а, јер је економска рецесија приморала Михаила Горбачова да донесе непопуларне политичке одлуке. До краја 80-их колапс Совјетског Савеза био је неизбежан.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
