Грађани Русије од 2016. године могу потпуно бесплатно да добију неколико хектара земље на руском Далеком истоку. Програм „Далекоисточни хектар“ је осмишљен тако да људи култивишу неприступачне територије на самом крају Русије, како за личне потребе, тако и у комерцијалне сврхе. Поразговарали смо са власницима најнеобичнијих „хектара“.
Камповање међу пчелама
Александар Луркин
У Приморју се сада у природи међу кошницама може провести дан, па чак и ноћ, захваљујући Александру Јуркину. Александар је 2016. године узео 10 хектара земље близу насеља Тигрово, где већ има викенд-кућу, и ту је са породицом направио пољопривредно имање.
Александар Луркин
„Засада примамо госте, наше пријатеље и њихове пријатеље који су сазнали за ово преко ’радио Милеве’“, прича Александар. Гости живе у кући или у шаторима, а могу да преноће и у ’Апиторију’, тј. у објекту где држимо кошнице са пчелама. „У приземљу је велики кедров лежај на четири кошнице, а на спрату је гостинска соба са погледом на остале кошнице“, објашњава Јуркин. „Ту могу да одседну гости који хоће да леже ’на пчелама’, да се тако окрепе и прикупе снагу слушајући њихово зујање и напајајући се њиховом енергијом, да осете мирис смоле манџурског кедра и меда. Ту може да се преноћи или да се проведе пар сати“.
Александар Луркин
Од априла до новембра Александар живи на имању са женом, троје деце и мајком. Зиму проводе у Владивостоку, где деца имају додир „са цивилизацијом“, а он прави и поправља кошнице, а такође продаје мед преко Инстаграма.
Александар је изабрао „хектаре“ дуж реке, где је пре сто година било насеље. „Ту планирамо да рашчистимо терен и подигнемо куће за одмор“, каже он. „Није велика јагма за овим хектарима, мада има и озбиљних предузетника који узимају и по 50 хектара и покушавају да развијају туризам и пољопривреду. Лоши су путеви, има проблема са струјом, а у госте нам из тајге долазе тигрови, дивље свиње и медведи“.
„Мени треба простор“, каже он. „Хоћу да људи код нас осећају слободу, па макар и без струје и интернета. И да се чује зујање пчела“.
Планинско имање као у бајци
Брачни пар Виктор Атамањук и Јевгенија Јурјева са троје деце су још 2003. године из Хабаровска отишли да живе дубоко у Тајгу. Хтели су да буду сами са природом, да се удаље од канцеларијске свакодневице и опробају се у бизнису. Овде, на планинском превоју Мјао-Чан, осам километара од најближег насеља, где практично нема ни путева, направили су одмаралиште без инернета. На располагању су четири гостинске кућице, и свака има пећ, а ту је и права руска „бања“ (парно купатило) на дрва и осам северних вучних паса за санкање по снегу. Јевгенија за своје имање каже да је то Далекоисточна Аљаска.
Засада сва зарада одлази на одржавање домаћинства, а у дивљини тајге на северу то није нимало лако. „Ми смо о свом трошку направили бунар, имамо свој агрегат и возимо се по скоро непроходном путу који је остао још од совјетских геолога. Зими се овамо из насеља може доћи само на електричним саоницама, скијама или пешке“, каже Јевгенија.
До 2020. године су на „далекоисточним хектарима“ финансирани само пољопривредни пројекти, а за идућу годину је обећана помоћ туристичком сектору, па се Јевгенија нада да ће још више гостију моћи да ужива у лепотама Мјао-Чана.
Шитаке печурке и вијетнамске свиње
Донедавно је Андреј Попов живео у Владивостоку и бавио се видео-рекламом, а недавно је оставио све и преселио се у тајгу, у село Тимофејевку, удаљено 45 километара од града. „Увек сам жело да имам своју кућу и свој врт. Чим се појавио програм ’Далекоисточни хектар’ схватио сам да је време за акцију“, каже Андреј. „Узео сам 9 хектара и направио овде малу фарму“.
Најпре сам држао пилиће, козе и препелице, као и остали. „Овде је терен каменит, није погодан за земљорадњу“, прича он. „На пар хектара сам хтео да посадим кромпир, чак сам купио и трактор. Али кад се отопио снег видео сам колико има камења у пољу и заплакао“. Тада је Андреј одлучио да гаји црне вијетнамске свиње. Затим је научио да гаји јапанске шумске печурке шитаке, које су на цени и у кухињи и у медицини. „Ако се шитаке добро покажу, одвојићу више места за њих“, каже новопечени фармер.
За разлику од многих других, Андреј је имао среће са инфраструктуром. Терен је покривен мобилном мрежом, има путева, па чак и струје. Све послове је научио на интернету и од искуснијих фармера.
Сада води популарни блог на Јутјубу и Инстаграму, где прича о свом животном и професионалном искуству.