ПОГЛЕД: Зашто не треба упоређивати цене некад и сад?

Public domain; Russia beyond
Да ли је новац некада вредео више или мање? Коју робу и драгоцености можемо користити за поређење да бисмо схватили финансијску ситуацију људи у прошлости?

Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

Да ли су руски цареви били богати? Како је живело руско племство? Које луксузне ствари су поседовали? Колико су оне коштале? То су питања на која треба да одговори сваки историчар, када објашњава како су људи живели у прошлости. Али није довољно написати само „одело је коштало четрдесет рубаља“, потребно је схватити реалну цену тих рубаља, „превести“ их у савремен новац. Сматрам да такав „превод“ практично није могућ, јер се вредност новца не може оценити независно од економске ситуације. А она је у прошлости била сасвим другачија.

Прошлост обухвата много различитих епоха, па су рубља руског царства из 17. века и рубља из доба Катарине Велике две сасвим различите ствари. Осим тога, треба узети у обзир разлику у вредности сребрног и бакарног кованог новца у руском царству: сребрни новац је био намењен за трговину са Западом, а бакарни за унутрашњу трговину, при чему је бакарни новац веома брзо губио на вредности (1662. године за сребрну копејку добијало се 15 бакарних), што је на крају довело до побуне (Бакарна побуна 1662. године). Почев од епохе Катарине II у Русији је уведен папирни новац и од тог времена треба узимати у обзир разлику у вредности новчаница и сребрних кованица.  

Како се не би удубљивали у детаље тих процена, људи обично као пример пореде цену неке ствари са ценом килограма кромпира или килограма меса. Али приликом таквог поређења треба у обзир узети контекст: на пример, до времена Катарине Велике кромпир се није масовно узгајао у Русији и зато треба потражити још неку робу за поређење. Док је формирање цене меса у прединдустријско доба због непостојања данашњих фарми и кланица било суштински другачије. Сељаци су месо користили крајње ретко, само за празнике, а краве су држали ради млека, а не ради меса итд. Шире говорећи, све цене из прошлости су веома релативне, а понекад чак и не поседујемо комплетне информације о њиховом формирању.

Можемо покушати да богатство упоредимо у апсолутним вредностима. На пример, знамо да је у првој половини 19. века скромна сеоска породица годишње трошила 30-50 рубаља, па је за главу такве породице рубља била велика вредност. Рецимо, за куповину новог коња за орање такав сељак је морао да штеди годину дана, па чак и неколико година. Међутим, опет треба узети у обзир да је у то време било много лакше изгубити новац.

Док се нису појавиле новчанице и обвезнице, вредност кованица израђених од племенитих метала у државним ковачницама није била гарантована „златним резервама“, него њиховом сопственом вредношћу и зато су оне много чешће и лакше него данас постајале предмет крађе. Приликом одласка на тржницу због набавке новог коња сељак је у малој врећици често са собом носио сву своју уштеђевину. Ако би га покрали на пијаци или би га продавац преварио, он је практично остајао без ичега. Осим тога, управо то што већина сељака није умела да управља својим финансијама постављало их је у снажну зависност од њихових спахија, који су својим сељацима могли да помогну са погодбама и у решавању пословних питања.

Ни саме спахије, међутим, често нису биле веште са финансијама. Након укидања кметства и увођења система  откупа земље од стране сељака у рукама земљопоседника су се нашле обвезнице, које су биле петопроцентни вредносни папири, потврде о откупној позајмици коју је држава давала сељацима за стицање земље коју су обрађивали као кметови и од које су давали део зараде.

Како би добио камату на основу тих хартија земљопоседник је морао државној благајни да покаже потврду о откупу, а могао је овај вредносни папир да угаси и замени га за новчанице. Држава је тако спахијама дала финансијски инструмент који су могли да користе за трговину на берзи и за увећање свог богатства. Али с обзиром да нису умели да га користе, већина руских племића је просто уновчила све своје потврде о откупу и нашла се у сиромаштву. Управо о таквим спахијама говори драма Антона Чехова „Вишњик“.

И у новој бољшевичкој Русији првих година је владао прави финансијски хаос. Држава је забранила поседовање племенитих метала и страног новца и почела да га одузима од становништва. Новац је брзо губио вредност и почетком 20-их земљу је захватила хиперинфлација. Новчани оптицај се стабилизовао тек 1922-24. Током 20 година земља је преживела низ монетарних реформи и деноминација рубље, тако да је ситуација са монетарним системом у совјетско и постсовјетско доба била једнако хаотична и компликована као и у царској Русији.

Дакле, поређење данашњих и некадашњих цена и процена богатства људи у прошлости су сложени задаци. Оваква поређења не могу се чинити на основу неког издвојеног параметра. Боље би било не ослањати се само на цене и висину зараде, него узимати у обзир и доступност и вредност новца у конкретној епохи. 

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“