Постоји велики број легенди о томе како је настао омиљени парфем совјетских жена, који од 1925. године производи фабрика „Нова Зора” (рус. Новая Заря).
Према једној од њих, то је варијанта парфема „Букет царице” (Букет императрицы), који је 1913. власник руске фабрике сапуна, помада и парфема Генрих Брокар поклонио жени Николаја II, царици Александри Фјодоровној.
Неки сматрају да су совјетски парфимери покушали да реконструишу француску арому Chanel №5, док су други уверени да је то копија парфема L'Origan Франсоа Котија из 1905. године.
Према још једној легенди, креирање „Црвене Москве” лично је надгледала супруга совјетског министра спољних послова Вјачеслава Молотова Полина Жемчужина, али не постоје документа која би то потврдила, као и у случају других митова о парфему.
Фабрика до данас не жели да открије комплетну формулу парфема, а у часопису „Хемија и живот” 1973. године он је описан на следећи начин: „Суптилна, топла, племенита арома са нотом цвета поморанџе”. Парфем није био нимало јефтин и коштао је 5 рубаља. За тај новац могли сте да платите месечне комуналије, али ипак су жене стајале у редовима због мириса „Црвене Москве”.
Његова популарност је временом почела да опада и људи су га доживљавали као нешто застарело и превазиђено. Фабрика се 2004. године ујединила са француским парфимерима у заједничком пројекту „Нова Зора - Nouvelle Etoile”. Они су наставили да продају „Црвену Москву” и чак су јавности открили ноте мириса: од бергамота и нероли уља (од цветова горке поморанџе) са грејпфрутом све до јасмина, руже и примесе ириса, ваниле и амбре.
Савремени купци се често жале да у савременом парфему није остало готово ништа од совјетске „Црвене Москве”, али цена му је приступачна, само 713 рубаља (8,15 евра) за 42 милилитра.\
Јаке, удобне беле патике смелог дизајна за тадашње време, са логотипом и цртежом на ђону и ребрастим гуменим врхом, појавиле су се у СССР-у 1965. године. Носили су их сви, од Јурија Гагарина и Виктора Цоја до Вука у цртаном филма „Ну, погоди!” (Причекај само). Биле су посебно популарне међу омладином, упркос високој цени за то доба од 4 рубље. Остала спортска обућа могла се купити за 1,25 рубаља.
Како су се приближавале деведесете, људи су се све више окретали савременијим моделима патика. Осим тога, после распада СССР-а у Русији су чешће почеле да се појављују ствари из иностранства које су тада биле знатно траженије од одеће и обуће домаће производње.
2016. године Јевгениј Рајков, дипломирани студент факултета за менаџмент Научноистраживачког универзитета „Висока школа економије”, ревитализовао је бренд „Две лопте” и поново почео да продаје патике произведене по совјетској технологији. Једина разлика је у разноврснијој понуди боја и у савременим анатомским улошцима, док им се цена креће од најмање 4,2 хиљаде рубаља (око 48 евра) по пару.
Топла зрнаста фотографија са кружним разливањем је нешто због чега чак и савремени фото-аматери воле фотоапарат Zenit, посебно у комбинацији са совјетским објективом „Хелиос”.
Ове фотоапарате Красногорски механички завод почео је да производи 1952. године. Различити модели фотографске технике производили су се овде све до 90-их година. Фотоапарат је коштао од 90 до 300 рубаља у зависности од опреме (тј. као једна или неколико зарада совјетског грађанина), тако да ово задовољство није било јефтино.
2019. године завод је почео да производи дигиталну верзију совјетског апарата Zenit М без огледала. Заједно са објективом Зенитар 1/35 он данас кошта 470 хиљада рубаља (5.400 евра). Због тога је савремени модел популаран само међу имућнијим поклоницима совјетске естетике. Сви остали купују стару совјетску фототехнику на сајтовима за огласе. Цена легендарних фотоапарата и објектива, на срећу, ретко прелази 5 хиљада рубаља (60 евра).
Почетком 60-их година совјетска влада је увела нови програм прехрамбене производње према којем је СССР требало да започне производњу приступачне млечне чоколаде. Рецепт су осмислили кондитори московске фабрике „Црвени Октобар” (Красный Октябрь).
У почетној етапи на омотима „Аљонка” је носила плаву мараму и понекад се појављивала у друштву пса или зеца. Фабрика је на паковање такође хтела да стави слику Виктора Васњецова „Аљонушка”, али специјална комисија није подржала ову идеју. Тада је руководство фабрике објавило конкурс на којем је победила фотографија новинара Александра Геринаса који је фотографисао своју осмомесечну ћерку Лену са свиленом марамом. Преслатка девојчица на омоту уз цену од 80 копејака (што је у то време било јефтиније од кесице мајонеза) брзо су привукли купце у читавом Совјетском Савезу.
Чоколада се производила у различитим фабрикама широм СССР-а, укључујући „Рот Фронт” и „Бабајевски”, али је после распада СССР-а марка припала „Црвеном Октобру”.
Данас „Аљонка” има своје брендиране продавнице у којима осим класичне чоколаде и њених варијација можете купити и друге слаткише „Октобра” и других произвођача.
„Док овај сат буде куцао и ја ћу живети, мамаˮ - тако је о механичком сату „Победа” са округлим бројчаником говорио песник са фронта Сергеј Орлов, који је сат добио на поклон од своје мајке 1946. године. Узгред, он га је служио преко 30 година буквално све до смрти. Орлов је имао срчани удар и сат се разбио приликом пада.
Производњу сатова ове марке почео је Пензенски завод 1945. године у част победе СССР-а у Великом отаџбинском рату. Прву серију чинило је 10 хиљада комада. Сат је коштао 475 рубаља, више од месечне плате тих година.
50-их година сатови „Победа” производили су се у Другом московском, Петродворцовом и Кујбишевском заводу. Производња је увећана, а цена смањена. 1956. године класичан модел је коштао 342 рубље. Тада су „Победу” почели да деле на службено коришћење. Сви су их добијали, од инжењера до пастира, и сваки поклон је изазивао одушевљење. 17 варијанти овог модела производило се за извоз у Кину и друге земље.
„Победуˮ је очекивала судбина многих других совјетских брендова: почетком 90-их у земљи су почели да се појављују страни модели сатова, који су били знатно популарнији.
2014. године Петродворцови завод је обновио производњу сатова под овим брендом, али више не механичких, него кварцних. Цена им је данас од 7 до 23 хиљаде рубаља (од 80 до 260 евра), а међу моделима у понуди се налазе како класична верзија, тако и ружичаста женска варијанта, као и ограничена серија „Крим 2014ˮ, посвећена присаједињењу Крима Русији.
Сир „Дружбаˮ је био идеалан састојак многих рецепата совјетских домаћица, а такође пристојна закуска уз алкохолна пића. 1963. године производио га је Московски завод за топљене сиреве N1. Топљени сир од млека и слатке павлаке финог укуса коштао је само 23 копејке и зато су га совјетски грађани брзо заволели.
90-их година Останкински млечни комбинат је преузео фабрику, али је 1996. доспео у кризу и требало је да буде затворен. Тада га је откупио Владимир Корсун, бивши инжењер совјетске „Асоцијације Молоко”, у којој је у своје доба и осмишљена „Дружбаˮ. Завод је променио име у „Каратˮ. Тамо се сир производи до данас и продаје се у сваком руском супермаркету.
Рецепт за ваздушасту торту са финим пуњењем покривену чоколадном глазуром, која је практично била главни десерт совјетске трпезе, осмислио је 1978. године шеф кухиње ресторана „Прагˮ („Прагаˮ) у улици Арбат Владимир Гураљник. Четири године касније добио је патент за своје кулинарско дело.
Торта „Птичје млекоˮ се производила у партијама од по 2 хиљаде торти дневно и продавала се у кутијама са сликом Жар-птице. Гураљник је такође рекао да је поводом обележавања јубилеја совјетског генералног секретара Леонида Брежњева припремио верзију „Птијчег млекаˮ од 15 килограма.
„Не знам да ли му се торта допала, али то је све што је могао да једе са свим зубним протезама које су му стално испадалеˮ, рекао је Гураљник, а објавио часопис „Дилетантˮ.
Данас је торта „Птичје млекоˮ препознатљив руски бренд који производе различите компаније, али уз додатак велике количине конзерванаса. Од 2011. године бренд припада компанији „Уједињена кондиторска фабрикаˮ, коју чине „Црвени Октобарˮ, „Рот Фронтˮ и друге.
Златом исписан назив на позадини цртежа зграде познатог московског хотела „Москва” (данас се ту налази Four Seasons) познат је у целом свету. Флаша овог пића се појавила у рукама Билија Боба Торнтона у филму „Неваљали Деда Мразˮ и Чарлија Шина у серији „Два и по мушкарцаˮ, као и у другим холивудским остварењима. Од 1973. до 1981. продавала се у САД и тада је њена продаја достигла вредност од 24 милиона долара, а за дистрибуцију је била одговорна компанија PepsiCo.
Рецепт и робни знак ове вотке настали су 1938. године, а први пут је флаширана 1941. године у Лењинграду под опсадом, док је масовна производња почела тек 2 године касније (1943). „Столичнајаˮ је сматрана за елитно пиће због своје цене. Коштала је 3 рубље, што је било за 30-50 копејака скупље од конкуренције тих година.
70-их година овај бренд је био популаран у САД и чак је имао свој слоган: „Only vodka from Russia is genuine Russian vodka”! (Само вотка из Русије је права руска вотка!) У то време она се нашла на врху престижног рејтинга светских алкохолних брендова 100 International Top Spirits Brands, наводи се на сајту „Сојузплодоимпорта”.
90-их година Спољнотрговинска асоцијација „Сојузплодоимпортˮ, која је деценијама производила вотку „Столичнајаˮ, изгубила је право на то после корпоратизације компаније. Током неколико година вотку под овим називом могао је да производи свако. 1997. године право на марку откупила је приватна компанија истог назива и продала је свом другом правном лицу Spirits International из Холандије. 20 година бренд „Столичнајаˮ припадао је приватној међународној компанији.
2018. године уговор о продаји права на бренд проглашен је незаконитим и држава је бренд предала новом федералном државном предузећу „Сојузплодоимпортˮ, која контролише производњу вотке и њен квалитет на територији земље и у иностранству.
Једноставне сакое, панталоне и капуте совјетска фабрика шије од 1929. године. У време Великог отаџбинског рата бренд је производио мундире и шињеле за борце Црвене армије, а 1945. униформе за учеснике параде Победе.
70-их година салони за шивење мушке одеће фабрике „Бољшевичкаˮ налазили су се у свим великим робним кућама у Москви, а кројачице ове фабрике чак су сашиле дресове за совјетску репрезентацију на Олимпијади 1980.
Од 80-их година „Бољшевичка” сарађује са страним компанијама из Француске и Италије, а 90-их је отворила и свој ланац продавница.
Данас фабрика продаје и одела по приступачним ценама: од 20 хиљада рубаља (268 долара) па навише.
Препознатљиве мотоцикле са приколицом јарких боја које возе славне личности као што су Бред Пит и Стивен Тајлер фабрика „Ирбит” производи од 1941. године. Првобитно је овај модел био намењен за војску, али је затим почела и производња за совјетске грађане и то све до... погодили сте, 90-их година.
После распада Совјетског Савеза фабрика је банкротирала. 2006. године нови власници су обновили производњу, набављајући неке делове у иностранству, и исте године су произвели 1755 мотора. Сви су продати у иностранству.
Производња је смањена са некадашњих 130 хиљада на 1.200 примерака годишње. Цена „Урала” данас се креће од 821 хиљаде рубаља (9,4 хиљада евра) па навише, а успешно се продају у САД, Аустралији, Јапану и другим земљама. У Русији нови мотор није популаран, јер је прескуп, као и због љубитеља ранијих, совјетских „Урала” који се залажу против било каквих модификација.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
