Која је била сврха рекламне индустрије у комунистичком СССР-у? (ИЛУСТРАЦИЈЕ)

Алексеј Смирнов
Звучи парадоксално, али совјетски огласи нису били дизајнирани да продају производе.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Совјетска рекламна индустрија је контроверзна у многим аспектима. Рекламирани су производи у планској економији у којој је несташица широке палете потрошачких добара била норма, а разноликост није постојала. С друге стране, оглашавање у СССР-у се много разликовало од оног у капиталистичком блоку и у том погледу је било јединствен феномен. 

Совјетско оглашавање је рођено почетком 1920-их. Иако је цветало у царској Русији, Револуција 1917. године и увођење потпуно другачијег друштвеног, политичког и економског система у земљи представљало је велики застој за индустрију, која је морала да почне од нуле. 

Нова совјетска влада је 1921. легализовала штампане огласе државних организација, задруга и појединаца. Убрзо након тога, прва рекламна агенција коју су водиле совјетске новине објавила је своје услуге, које су укључивале постављање огласа у часописима, дистрибуцију постера широм земље, дистрибуцију ценовника и брошура, издавање именика, водича и каталога, оглашавање на изложбама, сајмовима и сл. 

Парадоксално, оглашавање у СССР-у није било намењено продаји производа или повећању њихове вредности у очима купаца, већ је тежило потпуно другачијем циљу. 

„Оглашавање није терало купца да купи производ без обзира на његов квалитет. Задатак му је био да обавести потрошача о доступности новог производа“, каже је Алексеј Смирнов, оснивач пројекта „Огласи из СССР-а“ на друштвеној мрежи ВК. 

Током година, огласи у СССР-у су постали стилски уједињени. 

„Касних двадесетих и средином тридесетих, елементи конструктивизма постали су обележја новог стила оглашавања. Апликације и фотографије, композиција текста и акцента у увећаним словима, узвичници и истицање боја учинили су рекламе експресивним и разумљивим“, сматра Смирнов. 

Овај стручњак  каже да је у том тренутку у СССР-у оглашавање било „идеологизовано“, делујући као једно од оруђа политичког утицаја на друштво и помажући да се обликују ставови и вредности од користи за владу. То је било социјалистичко оглашавање са добро промишљеним системом аргумената, поткрепљеним одговарајућим симболима, са јасно дефинисаним друштвеним и политичким приоритетима. 

Иако оваква врста оглашавања није наишла на широку публику, Совјети су имали помешана осећања према њој. 

„Однос према рекламирању био је исти као и према пропаганди. С обзиром на то да је културни и образовни развој становништва Совјетског Савеза растао током 1950-их и 1980-их, оглашавање је изазивало понекад ироничну, понекад скептичну реакцију“, каже Алексеј. 

Још једна изненађујућа чињеница о совјетском оглашавању је да је оно ипак постојало упркос дефициту многих добара и услуга у совјетској планској економији. Иронично, влада је морала да интервенише како би стимулисала произвођаче да рекламирају своје производе. 

У касним 1960-им, Леонид Брежњев, тадашњи генерални секретар Комунистичке партије, „захтевао је да произвођачи широм земље троше новац на оглашавање. Од тада је свако предузеће, велико и мало, требало да троши један одсто свог прихода на [то]“, каже Смирнов. 

Ова уредба је навела произвођаче да спроводе прилично чудне стратегије оглашавања. На пример, совјетска компанија за производњу парфема „Дзинтарс“ креирала је производе који се готово не разликују једни од других, и све их је посебно рекламирала. 

Изненађујуће, неким западним компанијама је такође било дозвољено да се оглашавају у СССР-у.  

Према Смирнову, совјетско оглашавање у страним земљама било је „објективно по садржају: представљало је производ без убеђивања купца у његову неопходност“. 

Од друге половине 1950-их, неке стране компаније почеле су да објављују рекламе у СССР-у.  

„Постојала је чак и књижица са ценама за рекламе које су у совјетским медијима постављале стране организације. На пример, страница у новинама „Недеља“ коштала је 2856 рубаља, трећа или четврта насловница часописа „Нова роба“  је била 225 рубаља, а минут на телевизији 400 рубаља“, каже Алексеј. 

Иако се чини да је само постојање совјетске рекламне индустрије парадокс, оно је произвело толико материјала који омогућава људима да добију увид у живот у земљи која више не постоји.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“