Зашто је образовање у СССР-у било међу најбољим на свету?

Пре револуције 1917. године у целој руској империји са њеним бројним становништвом било је само неколико десетина вртића. Све се кардинално променило када су бољшевици преузели власт и почели у стварност да спроводе своје слогане који се односе на једнакост жена и њихову активну укљученост у све облике друштвеног живота. То је довело до развоја мреже предшколских установа.

Оснивач совјетске државе Владимир Лењин је обданишта и јаслице називао „изданцима комунизма”. Према његовом мишљењу, ове установе „би могле заправо да ослободе жене и да у реалности смање и уклоне њихову неједнакост са мушкарцима тако што ће унапредити њихову улогу у друштвеној производњи и друштвеном животу”.

Од средине 20-их година 20. века мрежа обданишта је почела да се појављује не само у градовима, већ и на селима. До 1941. године 2 милиона совјетских дечака и девојчица је похађало обданишта и јаслице. За 30 година овај број је достигао 12 милиона.

1959. године уведен је нови систем који је повезао обданишта и јаслице у јединствени систем. Тако је држава преузела бригу о деци узраста од два месеца до 7 година и поласка у школу.

До бољшевичке револуције ниво описмењености у руској империји био је невероватно низак. Крајем 19. века само 21% становништва земље било је писмено. Совјетска власт је зато покренула кампању Ликбез (ликвидација неписмености) и земљу је прекрила мрежа специјалних канцеларија. Међутим, до 1926. године описмењено је само милион људи.

До 1939. године већ 40 милиона неписмених је савладало основе читања кроз образовни програм Ликбез. Међутим, преокрет је заправо наступио већ 1930. године када је у Совјетском Савезу уведено обавезно основно образовање. До раних 40-их проблем масовне неписмености је углавном решен.

Међутим, према сведочењу људи из тог времена, школе су имале тешкоће да приме све ученике након што је уведено обавезно основно образовање. Деца су ишла у школу у три смене. Најмлађи су часове почињали у 8 и завршавали у подне, затим су долазили старији ученици, а од 6 послеподне до 10 или чак 11 увече наставу су похађали најстарији.

Прве деценије постојања СССР-а биле су време великих експеримената у образовању. Један од њих се односио на историју. Њој је ускраћен статус посебне дисциплине. О историјским догађајима учило се насумично у оквиру других друштвених наука. Тек 1934. године историја је „рехабилитована” и враћена у школе.

Велики отаџбински рат је неповољно утицао на целокупну образовну инфраструктуру. Биле су потребне године да би се надокнадила штета коју је нанела Хитлерова инвазија. Власти су учиниле велики напор да подигну ниво наставе у средњим школама. Више пажње се поклањало појединачном ученику, а за наставнике су уведене бенефиције.

У време хладног рата и интензивног технолошког напретка совјетска држава је све више пажње поклањала егзактним наукама, посебно математици. Кажу да је прави процват математика у Совјетском Савезу доживела крајем 50-их година. Основане су специјалне математичке школе. У њима су се школовали они научници који ће совјетском космичком програму касније донети велике успехе.

Осим редовног школског образовања, у Совјетском Савезу је постојала читава мрежа специјалних клубова које су ученици похађали бесплатно и где су могли да науче различите вештине: од прављења фотографија до конструисања авиона.

Тешко је говорити о совјетском школству, а не споменути пионире, совјетску верзију скаута или извиђача. Иако су њихове активности имале извесну идеолошку обојеност, пионири су у суштини били укључени у различите врсте волонтерских активности, као што је сакупљање старог папира или метала за рециклажу. Они су такође стицали искуство у пружању прве помоћи и помоћи старим лицима.

Совјетски Савез је такође много улагао у развој високошколског образовања. Одмах после револуције бољшевици су основали мноштво нових универзитета. Још већи број факултетских установа основан је 30-их година, када је за масовни програм индустријализације био потребан велики број нових стручњака. Касније, почев од 50-их, дошло је до новог таласа оснивања високошколских установа. До 1975. године у Совјетском Савезу је на факултетима било скоро 5 милиона студената.

Неки од њих су били странци из земаља у развоју које су биле у пријатељским односима са СССР-ом. 1960. године совјетска власт је основала Универзитет пријатељства међу народима. Циљ је био да се младим људима из Латинске Америке, Азије и Африке, посебно онима нижег социјалног статуса, пружи могућност да стекну квалитетно образовање.

Стицање високог образовања у Совјетском Савезу није било везано само за усвајање нових знања, већ је често подразумевало и известан физички рад. Наиме, за време летњих распуста студенти су формирали такозване студентске грађевинске бригаде које су учествовале у грађевинским пројектима важним за совјетску економију. Намера је била да се студентима пружи могућност да стекну радну етику и поштовање према физичком раду.