Деца у Русији похађају безбројне ваннаставне активности. Да ли им то помаже или шкоди?

Виталиј Тимкив/Sputnik
Данас су руска деца заузета као никад раније. Дешава се да у дневном распореду детета уопште не постоји време без обавеза. Неки родитељи сматрају да ће захваљујући оваквој „хиперзаузетости” њихова деца постати вундеркинди, док други на тај начин покушавају да реализују сопствене амбиције.

Четворогодишња Бела Девјаткина учествује у руском телевизијском шоу-програму „Невероватни људи”. Пред очима запањених гледалаца она разговара и чита наглас на руском, енглеском, француском, немачком, шпанском и кинеском, а затим оно што је прочитала препричава на арапском. Белина мајка каже да су она и њен муж у почетку само желели да дете течно говори енглески. Кад јој је било 10 месеци, одлучили су да јој је потребан и француски.

Док још није говорила, Бела је речи учила по сличицама. Кад је имала три године, почела је да учи кинески, а затим шпански, немачки и арапски. Данас се сви ови часови одвијају у различитим облицима: позоришни студио на енглеском, часови цртања на француском, уметничко клизање са немачким тренером. Белин случај је посебан. Али случај њених родитеља је честа појава. Многи желе да од свог детета „направе” вундеркинда, тако што ће му дан испунити обавезама више него је испуњен радни дан одраслог човека.

Прочитајте више о Бели Девјаткиној: Четворогодишња Рускињица учи седам језика истовремено

„Певање са пет година, глума и енглески са шест, шах са седам, плес са девет, као и радионица декоративно-примењене уметности”, описује активности своје 11-годишње ћерке Јулије њена мајка Јелена из града Мијас у Чељабинској области. Према Јелениним речима, у петом разреду, у који иде Јулија, сва деца похађају додатне активности и радионице. Само једно дете то не чини „из здравствених разлога”.

Две највеће опасности: беспосличење и смартфон

Осим што похађају школу или вртић, многа деца иду на додатне развојне или спортске часове. Профили срећних родитеља из руске престонице и великих градова препуни су фотографија са ваннаставних активности њихове деце.

Према подацима руске Федералне службе за државну статистику, у Русији има преко 32 милиона деце млађе од 14 година, што је више од петине становништва. Родитељи желе да њихова деца у будућности буду успешна, а као главну препреку на том путу многи од њих виде беспосличење и... информационе технологије.

„Ако дете ничим не окупирате, оно ће губити време на компјутерским игрицама и у ленчарењу”, сматра Јекатерина из Великог Новгорода, мајка 4-годишњег Роме. „Ми као деца нисмо имали толико информација, нисмо имали интернет и компјутере, а они данас, напротив, имају веома много информација које треба филтрирати”, каже Наталија из Москве, мајка две ћерке од 10 и 6 година. „Ако је дете умерено заузето, оно стиже и да учи за школу, и да иде у музичку школу и да се бави спортом. Најважније је да дете буде за нешто заинтересовано, онда неће пунити главу свакаквим глупостима и неће буљити у  телефон”, сматра она. Мајке не желе да признају да се у њихово време такав штетан утицај приписивао телевизији.

С обзиром да не показује свако дете чиме би желело да се бави, први избор уместо њега праве родитељи. Најодговорнији међу њима труде се да дете окупирају активностима од најранијег узраста: ако у претраживач „Јандекс” укуцате „где уписати дете...” сама машина додаје: „са три године”. Овакав упит притом даје 277 милиона резултата. 

Понекад родитељи избор праве на основу својих неостварених амбиција. У детињству, кажа Јекатерина, она је желела да се бави музиком, да пева и свира клавира, али њена мајка није хтела да је води на часове. Сада се музиком (и гимнастиком) бави њен син Рома, и то конкретно певањем. „Рома воли да пева, то су сигурно моји гени”, каже Јекатерина.

Лично време и простор

Наравно, и веома заузета деца имају слободно време: то су викенди и распусти. Али како је оно „слободно”: викенд је време које проводе са родитељима, а распуст омиљено време за ваннаставне активности, за обнављање градива, а ту су и „задаци за распуст”. Већи део године наша деца су заузета, као и одрасли, у режиму 5/2, под будним оком учитеља, наставника, тренера и родитеља.

Осим тога, према допису руског Министарства образовања и науке од 5. септембра 2018. године, ученици су обавезни да учествују у ваннаставним активностима. У школама постоји за Русе уобичајена пракса „потврда”. Ако неко не долази на активности, мора донети потврду о томе у каквим другим секцијама или радионицама учествује или оправдање од лекара.

Родитељи у престоници готово и не познају овакву праксу, јер се ваннаставне активности ту углавном реализују на добровољној бази. Док школе у унутрашњости Русије више воде рачуна о поштовању препорука Министарства образовања. Ана из Великог Новгорода, мајка ћерке и сина, каже да у њиховом граду нема много могућности за организоване активности, а оно што се нуди је сувише скупо. Многа деца ипак похађају ваннаставне активности у школи само како би „одрадила” ту обавезу.

„Стална заузетост је решење, ако је деци потребна контрола. Али то наноси више штете”, сматра Анастасија Клепињина, стручњак за развојну психологију. „Као и сваком човеку, и детету су потребни његово лично време и простор. Детету треба омогућити да се истрчи, да се наигра. Онда ће имати јачу мотивацију да сазнаје нове ствари и то ће бити нова фаза у формирању његове интелигенције. Иначе се заборавља све оно што се научи у погрешно време, а појављује се и одбојност према самом процесу учења.”

Осим тога, према њеним речима, данашњи тинејџери већ показују проблематично понашање, изазвано сталном родитељском контролом: „Они немају осећај одговорности. Имају проблеме са самосталним радом, чак и са облачењем. Стална брига и контрола над дететом ускраћују му могућност да се развије у самосталну личност.”

„Децу треба повремено остављати без активности, макар седели са телефоном, било где. Доколица је важан део живота, иначе човек може да полуди”, сматра Ана из Великог Новгорода. Њена старија ћерка, 16-годишња Вера, од малих ногу се бави плесом и данас игра хип-хоп. Анин син, 12-годишњи Иља, школује се код куће (не из здравствених разлога) и двапут недељно иде у теретану, по сопственој жељи.

Да ли се то деци допада?

„Не волим да гледам хокеј. Волим да га играм. Тренирам хокеј јер то је супер. Деца у вртићу ми помало завиде, кажу: опа, па ти идеш на хокеј“, говори шестогодишњи Саша из Подмосковља. Што се тиче маминог таблета и паметног телефона, он је „у тесном контакту са њима“. До шесте године је могао да проведе два-три сата не скидајући очи с екрана. Сада има друге циљеве.

Саша одлично зна шта га прави срећним - сопствени успеси. „Пре који дан сам се сам зауставио на клизаљкама. Раније сам могао да се зауставим само када ударим у нешто. А сада сам. То ме је пуно обрадовало.“ 

Својим часовима је задовољна и једанаестогодишња Јулија, ћерка Јелене из Мијаса, која се бави певањем. „Када излазим на сцену прво ми буде страшно, а затим чујем аплауз и опустим се“, каже она. Часови певања одузимају 12 сати недељно, али она то воли. „Некад сам завидела вршњацима који имају више слободног времена, али привлаче ме секције које сам посећивала и које посећујем и не желим да трошим своје време на нешто друго“, каже Јулија.

„На свему сам захвална својој мајци“

Да ли ваннаставна активност повећава вероватноћу да ће дете постати вундеркинд? Питали смо одрасле да ли су и како секције које су посећивали у детињству утицале на њихов живот и каква је у томе била улога родитеља.

Андреј (42) је ај-ти стручњак. Када се први пут заинтересовао за рачунаре нико није ни знао шта је то. „Ако су ми одрасли замерали било је то због опасности да ћу 'оћоравити'.“ Али и тада је Андрејева мајка схватала да му треба додатна настава и предложила му курсеве компујутера, прве који су се отворили у граду. „Она је једноставно видела да сам се заинтересовао као ненормалан. И погодила је шта ми треба“, каже Андреј.  

Александра (32) из Москва је у детињству од јутра до мрака имала обавезе. И она и њен брат. Брат је посећивао спортске секције, јер мајци је било важно да дечак буде јак. Деца су ишла на часове страних језика, јер мама је желела да им то помогне приликом уписа на факултет Московског државног универзитета. За Александру је било најтеже да иде трипут недељно у музичку школу. „Мрзела сам је, иако сам имала добар слух. Али солфеђо и клавир... Мама ме је терала да свирам код куће и то је било страшно. На крају сам од свега одустала.“ А био је још и фолклор двапут недељно, викендом гитара. У Сашиној гимназији су се играле представе, ишло се на планинарење, на различите екскурзије.

„Када овако говорим, чини се да је све то било напорно“, каже Александра. „Али никада нисам имала утисак да су ми украли детињство. Преко лета сам уживала са баком на селу. Понекад бих питала маму, зашто се деца после школе играју у дворишту а ја не могу, и мама ми је одговарала да ће та деца кад одрасту радити као продавци или нешто још горе. Тако је и испало.“ Александра је сигурна да она и њен брат имају да захвале мајци на свему што су постигли у животу, „мајчиној енергији и томе како се она нама бавила“.

Александра није постала музичар. Њен посао је повезан са страним језицима. Али понекад жали што је оставила музичку школу. Да је издржала још мало сада би имала диплому. Али мајци то не сме да призна. „Јер мама је увек говорила: престаћеш да се бавиш музиком, а затим ћеш читавог живота жалити.“

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“