Историја храма је тесно повезана са драматичном Наполеоновом инвазијом и тријумфом Русије над француском армијом. И сама изградња храма је била исто толико драматична, а и резултат је исто толико тријумфалан.
Први покушај
Храм је пројектовао архитекта Карл Магнус Витберг. Он је рођен у Санкт Петербургу у шведској породици. Морао је да се одрекне своје земље и порекла и да прими православље како би од императора добио одобрење за реализацију својих амбициозних планова.
После рата са Наполеоном Русија је доживела невиђени успон патриотизма и духовности. Људима је био потребан симбол који одражава такво расположење. Император Александар I је замислио грандиозан меморијални објекат који би служио као сећање на војнике царске армије који су дали своје животе, или су били заробљени у борби за отаџбину.
Чинило се да је Витберг био једини ко је могао да „чита“ цареве мисли. „Погодили сте моју жељу. Ја бих желео да то не буде само гомила камења као обична зграда, него нешто што је прожето верском идејом. Погледао сам двадесетак пројеката. Међу њима је било и доста добрих, али су они ипак обични. Ви сте учинили да камење проговори“, рекао је император Витбергу 1815. године.
Цару Александру се Витберг толико допао да га је именовао за шефа читавог пројекта. Витберг није имао никаквог искуства у грађевини и организовању посла и зато се томе снажно противио, али без успеха. Он је 13. септембра 1817. године поставио камен темељац храма на Воробјевим Горама, где се сад налази Московски државни универзитет.
Срећа није била баш наклоњена Витбергу. Цар Александар I је умро 1825. године и тада је Николај I крунисан за цара. Нови император је наредио да се изградња храма обустави јер је у том тренутку већ била превише скупа.
Специјална државна комисија је открила велике проневере. Витберг је осуђен на конфискацију имовине и протеран је без права да ради за државу. Тако је оснивач-наивац био принуђен да напусти свој пројекат. Данашњи историчари сматрају да је он био невин, и да је био жртва интрига оних којима је био претпостављени, својих сарадника.
Проклетство
Храм је био напуштен али је цар Николај као искрени верник био ожалошћен што није испунио завет свог брата, покојног императора, да подигне симбол препорођеној Русији. Зато је 10. септембра 1839. године, тачно 22 године након постављања првог камена темељца, свечано постављен нови камен темељац Храма Христа Спаситеља на новом месту.
Нови архитекта је био Константин Тон. Он је изабрао место на коме се налазио манастир, и локална легенда каже да је разгневљена игуманија проклела градитеље и предсказала несрећу новом храму.
Испуњена пророчанства
Пророчанство се испунило када су бољшевици узурпирали власт у земљи. Нови световни владари су желели да овековече величину своје револуције изградњом монументалног Дворца Совјета.
TASS
Планирано је да се дворац сагради на месту Храма Христа Спаситеља, а самим тим је јасно какве су биле намере совјетских власти.
Моћне експлозије од којих су се тресла околна здања срушиле су храм 5. децембра 1931. Совјетска власт је била одлучна када је у питању рушење храма, али им је ипак требало преко годину дана да очисте терен од шута.
Све се додатно искомпликовало када је почео Други светски рат, што је приморало совјетске власти да одустану од изградње Дворца Совјета – велике комунистичке идеје која никада није реализована.
Александар Коњков / TASS
На том месту је затим саграђен највећи базен на свету.
Тек 1989. године државна политика је у погледу вере толико либерализована да су људи могли написати петицију за подршку обнављању храма. И поред галопирајуће инфлације током 1990-их, храм је подигнут и отворен на свом првобитном месту 31. децембра 1999.
После неколико векова трагедија и тријумфа Храм Христа Спаситеља данас поносно стоји на брегу изнад реке Москве и поздравља све људе независно од њихових верских убеђења.