У гнезду Стаљиновог Гулага: Колима – златна жила руског Далеког истока

Кости затвореника логора Бутугичаг на Колими

Кости затвореника логора Бутугичаг на Колими

Николај Никитин/TASS
Колима је подручје на крајњем северу руског Далеког истока. Красе је дубоке и чисте реке, бескрајне шуме и минерална богатства, али јој репутацију квари њена мрачна прошлост – овде је у Стаљиново доба било смештено око 80 логора Гулага.

У популарној совјетској комедији „Брилијантна рука” (1969) једну од главних улога тумачи Андреј Миронов. Његов јунак, лопов и преварант, руча са човеком из Колиме који му на растанку срдачно каже: „Ако дођете у Колиму, свратите”. На те речи се лопов нервозно загрцну и одговори: „Не, боље ви дођите код нас”.

Није ни чудо што се главни јунак плаши суђења и радије би заобишао Колиму. Овај регион на руском Далеком истоку деценијама је био познат по суровим логорским затворима из којих се мало ко враћао. Нажалост, овде нису долазили само злочинци. Многи невини људи доспевали су на Колиму током 1930-их, када су Стаљинове репресије биле на врхунцу. Логораши су трпели неописиве муке и на крају најчешће умирали.

Златна грозница

Колима званично нема статус региона. Добила је назив по реци Колими и истоименом планинском венцу, а обухвата два званична региона – Магаданску област и Чукотски аутономни округ.

Ископавање злата на Колими.

Чак и по руским стандардима Колима се третира као далеки крај. Главни град ове регије је Магадан, налази се 6.000 километара источно од Москве. До краја 19. века овде су живели само малобројни староседелачки народи као што су Чукче и Евени.

Међутим, то се променило када су научници и путници дошли до закључка да се овде могу налазити огромне количине минералних богатстава. Стручњак Едвард Анерт је за време Руског грађанског рата проценио да у Колими има 3.800 тона злата. Та тврдња је била исувише смела, али се на крају показала као тачна – Колима је заиста била препуна злата.

Совјетски геолог Јуриј Билибин је после експедиције на Колиму 1928. године изјавио да се тамо налази већа количина злата него на читавој територији Совјетског Савеза. Ископавање је почело после Револуције и Грађанског рата. Била је потребна радна снага и тако су се појавили логори Гулага.

Империја „Даљстроја”

Према званичној верзији, затворима на Колими није управљао Гулаг (Главна управа за логоре и колоније поправног рада). Како би ископавање злата на Далеком истоку постало што ефективније, Јосиф Стаљин је 1931. године основао „Даљстрој” – удружење за изградњу на Далеком северу.

Многи затвореници логора Бутугичаг на Колими умрли су приликом ручног ископавања калаја и уранијума. Радили су у фабрици за обогаћивање уранијума без икакве заштитне опреме.

Ову организацију је контролисала држава, а директну власт над њом имао је Централни комитет Комунистичке партије, који је управљао читавом Колимом. „Даљстрој” је био задужен за ископавање злата, калаја и волфрама, изградњу села и градова и развој инфраструктуре у удаљеном региону.

Власти су од самог почетка користиле робијаше као радну снагу, јер није било лако наговорити људе да добровољно оду у ледену Колиму, где није било никакве инфраструктуре нити услова за рад.

Прва група осуђеника стигла је на Колиму у новембру 1932. године. Од 11.000 људи нико није преживео зиму – умирали су чак и стражари и пси. „Даљстрој” је тек 1934. године обезбедио основне услове за живот и рад.

Живот у логорима Гулага

Власти су оствариле свој циљ: количина ископаног злата расла је из године у годину, а 1940. године је достигла врхунац и од тада је на годишњем нивоу ископавано 80 тона злата. То је постигнуто захваљујући повећаном броју затвореника које је користио „Даљстрој”. Овде је 1940. године било преко 190.000 робијаша који су напорно радили трудећи се да „поврате поверење друштва”. Прави криминалци су живели и радили заједно са политичким затвореницима, који су имали још теже услове.

„Логор никада никоме није ништа пружио, а није ни могао. Сваког је искварио, и робијаше и цивиле”, написао је совјетски писац Варлам Шаламов који је 14 година провео у логорима Колиме.

осије Варлама Шаламова након хапшења 1937. године.

У „Колимским причама” Шаламов описује страшан логорски живот. Изгладнели и полумртви људи били су приморани да обављају тешке послове, понекад и на -30 степени Целзијуса. Шаламов сматра да су овакви логори истински доказ животињске природе људи.

Затварање логора

Злогласна прича о логорима Колиме завршена је Стаљиновом смрћу 1953. године. Дотада је ископан већи део златних резерви, тако да више и није било потребе за хиљадама робијаша, а Комунистичка партија је променила политички правац и прекинула масовне репресије.

„Даљстрој” је 1957. године распуштен, а озлоглашени кампови су затворени. Прошло је доста времена и живот у Магаданској области се изједначио са осталим удаљеним областима Русије, али тамне мрље његове прошлости још увек нису избледеле.

Ако становнике Магадана питате има ли код њих много затвора, они ће се само насмешити и рећи: „Као и у свакој области. И нема више логора”.

Сазнајте више:

Аверзија према чињеницама: Које су биле праве размере Стаљиновог терора?

Стаљинове репресије: „И жртва и џелат у једној породици“

Дуго путовање на Соловецка острва: до архипелага ГУЛАГ и назад

У сенци времена: најстрашнији логор ГУЛАГ-а

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.