Жестока љубав: Како су у Совјетском Савезу враћали децу улице на прави пут

Један од највећих социјалних проблема првих година совјетске власту су представљала деца бескућници. Тај проблем је решен преко социјалних програма који су помогли деци да се прилагоде нормалном животу.

Број деце бескућника у руским градовима је драматично порастао после Првог светског рата, грађанског рата и велике глади која је уследила.

Раних 20-их број деце улице у СССР-у је порастао до 6-7 милиона и проблем је постао тако акутан да га је Владимир Лењин узео под своју контролу.

12. априла 1928. године органи реда су кренули у лов на децу бескућнике по целој земљи. У великим градовима је војска била задужена да чува места у којима су принудно држали децу. 

Најокорелији малишани су се супротставили, разбијали прозоре, разваљивали врата, тукли се са стражарима и бежали поједниначно или у групама. Полиција је са њима поступала као са одраслим криминалцима.  

Мирнију децу су смештали у сиротишта, нудили им образовање, учили их занатима и правили од њих пионире. Породицама је нуђена једнократна новчана помоћ као стимуланс за усвајање деце без родитеља. Ове мере су биле тако успешне да је криза деце улице решена 1935. године.

20-их и 30-их година организоване су специјалне комуне којима су деца сама управљала, учила и радила у њима. Чувени совјетски педагог Антон Макаренко је радио у једној оваквој комуни и допринео много да се деца бескућници прилагоде друштву.

Међутим, почетком Другог светског рата деца су поново преплавила улице градова. Многа су остала без родитеља, без бриге друштва и власти, и бавила се криминалом да би опстала. Од 1941. до 1944. број злочина које су починила деца улице се утростручио. Проблем је могла да реши само полиција. Многа деца су тих година завршила у васпитно-поправним домовима.

После Другог светског рата власти су уложиле много средстава у отварању сиротишта, дечијих вртића и школа у којима су незбринута деца учила занате.  Држава је помно пратила како деца живе у својим новим породицама.

Совјетски систем није покушавао да их подсећа на прошлост бескућника. Прошлост је била небитна, ако дете није скретало с пута. Важно је било само да ова деца постану корисни, активни чланови друштва.

Покушај совјетских власти да смање број деце бескућника је успео захваљујући ефикасним програмима рехабилитације.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.