Кад су трептале црвене лампице: Совјетски официр који је спречио Трећи светски рат

Станислав Петров у војној униформи 1999. године.

Станислав Петров у војној униформи 1999. године.

Legion Media
Совјетски потпуковник Станислав Петров преминуо је у Московској области у мају 2017. године. Свет је сазнао за његову смрт тек након неколико месеци и поред тога што је управо тај човек спасао човечанство одлуком да се не издаје наредба за нуклеарни напад на САД после лажне узбуне.

„Ја нисам херој“, у више наврата је говорио Станислав Петров са извесном дозом негодовања. О њему је 2014. године снимљен чак и филм под називом „Човек који је спасао свет“.

„Само сам био на правом месту у право време“, рекао је Петров. Он је тврдио да странци преувеличавају његово херојство. Изгледало је да је помало уморан од пажње коју му посвећује јавност.

Са друге стране, било би чудно да га медији нису прогласили за хероја. Цела планета је 26. септембра 1983. године била у његовим рукама, јер је он морао да донесе паклену одлуку – почети нуклеарни рат или не. Срећом, донео је исправну одлуку. Да је одлучио другачије, можда данас не би било ни нас.

На ивици рата

Млади Станислав Петров.

„Укључио се аларм на командном месту. На терминалу су трептале црвене лампице“, причао је Петров у једном интервјуу. То се догодило у затвореној војној бази Серпухов-15, где се налазио командни центар система за рано откривање лансирања интерконтиненталних балистичких ракета.

Петров је био у својој смени када је систем обавестио официре да је лансирано шест америчких ракета. Ако је Вашингтон заиста притиснуо дугме, то је значило да почиње нуклеарни рат.

У то време су односи двеју нуклеарних суперсила били готово катастрофални. Само три недеље пре овог случаја СССР је изнад Сахалина оборио корејски Боинг који се удаљио од своје путање читавих 500 км и ушао на територију Совјетског Савеза. Амерички медији су одмах после овог инцидента назвали СССР „империјом зла“, а председник Роналд Реган се залагао за борбу против ње. С обзиром на узајамне претње, нуклеарни рат је деловао као нешто што се заиста може догодити.

Судбоносна ноћ

Петров је требало да процени јесу ли САД заиста лансирале ракете или нису. Његов компјутер је рекао да јесу, и на свих 30 нивоа система је потврђено да је напад извршен. Имао је само 15 минута да то саопшти претпостављенима.

Да је поверовао компјутерима он би јавио совјетским властима да узврате пуном мером и униште готово половину становништва САД. То би био почетак Трећег светског рата.

Са друге стране, да је заиста дошло до напада а Петров није реаговао, стотине хиљада његових сународника би узалуд изгинуле. Можемо само претпоставити колико је тешка била та одлука. Секунде су брзо протицале.

Трећи светски рат одложен

Коначно је донео одлуку, а када је зазвонио телефон за везу са совјетским руководством дигао је слушалицу и рекао: „Наш систем вам даје погрешну информацију“. И био је у праву: систем је реаговао на ретку појаву поравнавања сунчевих зрака и високих облака. САД нису лансирале никакве ракете.

Одговарајући на питање како је донео одлуку, Петров је рекао да он једноставно не верује да ће Вашингтон напасти СССР са само пет ракета. Да су заиста напали, учинили би то из свих расположивих средстава.

Поред тога, Петров је детаљно проучио компјутерски систем који је користио СССР и рекао да је он скептичан према компјутерима уопште. „Дао сам себи за право да немам поверења у систем јер сам ја човек, а не компјутер“, изјавио је он у инервјуу за портал Газета.ru.

Ни кажњен ни награђен

После овог инцидента руски официр није ни помпезно награђен, нити озбиљно кажњен. По његовим речима, команда није журила да га званично похвали јер би се тако открили озбиљни недостаци у ситему за рано откривање нуклеарног напада (што власти нису биле спремне да учине).

Шефови су се задовољили благом похвалом Петрова, али и благим прекором због тога што „није како треба попунио записник“ за време инцидента.

Јавност није знала за ову лажну узбуну све до почетка 1990-их, када је генерал Јуриј Вотинцев, бивши командант противваздушне одбране СССР, објавио своје мемоаре у којима је поменуо инцидент и велику улогу Станислава Петрова у њему.

Пажња медија

Бивши официр совјетских снага противваздушне одбране позира на фотографији у својој кући у Фрјазину, Московска област, Русија.

После тога су медији, нарочито западни, посветили велику пажњу Петрову који је у међувремену отишао у пензију. Њему лично се та пажња није много допала. Живео је у малом стану у Фрјазину (Московска област), а са новинарима је нерадо комуницирао и увек је инсистирао на томе да он није херој.

„То је био само један случај на послу“, говорио је он чак и после Дрезденске награде коју је добио 2013. године и филма који је посвећен њему.

Ако је Станислав Петров желео да га оставе на миру, онда је добио шта је хтео. У септембру 2017. године немачки лист WAZ је саопштио да је Петров преминуо још у мају 2017. године.

Међународни медији су сасвим случајно сазнали за његову смрт и саопштили о томе. Наиме, Карл Шумахер, Петровљев пријатељ из Немачке, телефонирао је да му честита рођендан, и тада је сазнао да је његов пријатељ умро у 78. години.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.