Забрањено у Украјини: Пољски филм „Волинија“ - главни хит фестивала „Снажни духом“

„Волинија“ Војћеха Смажовског

Земља натопљена невином крвљу

Волинија (Волињ) је историјска област на северозападу савремене Украјине. До 1939. године та се територија налазила у границама Пољске, и тамо су живели већином Пољаци, Украјинци и Јевреји. Од 1939. до немачке окупације 1941. територија је била под совјетском влашћу. У пролеће 1943. Украјинска побуњеничка војска (УПА) на челу са Степаном Бандером почела је масовно истребљење пољског становништва. Само је у првом селу убијено 179 људи, а крвопролиће је настављено по свим селима. За два месеца је убијено око 50 хиљада Пољака и Украјинаца, који су покушавали да заштите своје суседе. Нису поштеђена ни деца. О том је покољу снимљен пољски филм „Волинија“. 

Драма написана животом

Филм „Волинија“ прати живот пољске девојке Зосје, њену заљубљеност, насилну удају за човека којег не воли... Почиње рат, долази Црвена армија, долази немачка фашистичка војска, Холокауст, долазе 'бандеровци', Волињски масакр... Зосја је неми посматрач тога како се у трен ока сви људи које је познавала претварају или у кољаче или у жртве.   

Кадар из филма „Волинија“, Зосја

Многи су украјински глумци одустали од снимања када су прочитали сценарио. Редитељ Војћех Смажовски је планирао да Украјинци, Руси и Пољаци глуме припаднике својих народа. Тако је и испало. И само је наш саговорник, пољски глумац глумио Украјинца.

Лех Диблик: „Послали смо сценарио глумцима у Москви и Кијеву и добили одговор да политичка ситуација није једноставна и нико неће да учествује. Онда сам се сетио свог друга Пољака који је раније радио у Москви и Кијеву. Отишао је у Лавов, разговарао са пријатељима и они су пристали. На сету смо се моментално спријатељили, а један Украјинац је чак нашао себи девојку Пољакињу. Али сада је свима њима тешко да нађу посао у Украјини и снимају филмове у Пољској. Нисмо их оставили на милост и немилост. И ја сам имао проблеме после премијере на фестивалу пољског филма у Москви. Објашњавао сам Русима да филм није никако повезан са политиком, да радимо на њему одавно, да је замишљен још пре Мајдана и свега, и да се једноставно временски подударило. Али у сали су били украјински националисти. Стизале су ми претње после филма. Дигла се галама на интернету, оптужили су ме за издају. Али ја сам то игнорисао, прошло је време и све се смирило.“

Лех Диблик у сцени из филма „Волинија“

Југославија – непролазна бол

Лех Диблик: „Пре седам година редитељ Војћех Смажовски ми је рекао да жели да сними филм о Југославији. Долазио је овде више пута после рата, чуо многе приче и никако није могао да схвати како су људи толико година живели мирно да би се затим појавила таква мржња. Желео је да сними филм о томе. Онда га је неко подсетио да смо имали нешто слично у нашој пољској историји, када су грађани исте земље као звери убијали једни друге.“

Мало је вероватно да се Србима може учинити да су варварства приказана у овом филму уметничка фантазија. 

Кадар из филма „Волинија“

Милош Ковачевић, члан омладинског жирија фестивала „Снажни духом“:

„Поступци украјинских нациста 'бандероваца' у филму неодољиво подсећају на злочине хрватских усташа на територији Независне Државе Хрватса током Другог светског рата. 

На почетку филма Украјинци са радошћу дочекују совјетску власт, а по избијању сукоба између Хитлера и Стаљина, Волињ окупрају нацисти и ту вест поново са радошћу дочекују Украјинци који почињу са масовним убијањем Пољака. Слично се догодило на простору бивше Југославије: Срби су ослободили Хрвате од Аустроугарске и дочекани су са радошћу, а по избијању Другог светског рата и нацистичке окупације Хрвати организују своју независну државу и почињу масовни покољ Срба.

То је јасна паралела између отпадника који су сарађивали са нацистима на просторима наших држава. У филму се може видети убијање невине деце - што је исто био пример и у Хрватској, где је у светској историји постојао јединствен пример логора специјализованог за убијање и мучење српске и јеврејске деце - логор Јастребарско. Такође, у филму видимо да су  људи убијани у црквама, а то смо имали пример да видимо и на нашим просторима, 1941. године. У цркви у месту Глина  убијено је 1.764 људи српске националности од стране усташа.

Данас се нацистички лидери Украјинаца и Хрвата из Другог светског рата  Стефан Бандера и  Анте Павелић  у својим земљама славе као хероји и  то је велики проблем са којим се суочавамо. Овакви филмови су потребни да упознају младе људе са истином о тој злој идеологији и несрећама које је нацизам донео целом свету.  Потребно је свуда и увек говорити о злочинима нациста, како би спречили повратак те зле идеологије у стварни свет. Овакви филмови су одличан пример како се то ради." 

Кадар из филма „Волинија“

Разговор – почетак помирења

Лех Диблик: „О тешким и болним стварима треба говорити, то се не сме прећутати. Треба рећи истину. Овим филмом смо хтели да започнемо разговор са украјинском страном. Још када је све почело предлагали смо Украјинцима да сниме други део филма – своју верзију ових догађаја. И приказивали бисмо те филмове заједно. Нису прихватили предлог. Мој је утисак да Украјинци још увек нису спремни за јавне дебате на ту тему. Приказали смо филм у Минхену. Присуствовали су наши историчари, украјински историчари, али до дијалога није дошло. Ми се, међутим, надамо да ће једном успети. Не желимо да се светимо или да тражимо кривце. Желимо отворен разговор.“

Кадар из филма „Волинија“

„У сваком конфликту постоји и трећа страна“

Братоубилачки ратови у Југославији и масакр у Волинији су остали у прошлости, али савремена Украјина је немирна и неки други људи ратују једни против других. Игор Собко, протојереј Украјинске православне цркве Московске патријаршије сматра да филмови попут „Волиније“ морају дати гледаоцима наду, а не безнађе. 

Игор Собко и директор компаније „Вифсаида“ Филип Кудрјашов (десно)

Центар православне културе „Лествица“

Игор Собко: „Рођен сам у Западној Украјини, 12 км од границе са Пољском. Мој отац, деда и баба су живели на територији Пољске, у Љублину. Депортовани су после ових догађаја на територију данашње Украјине, исто као што су Пољаци из Лавова депортовани у Пољску. Мени је стриц причао шта се догађало на територији Украјине после Волињског масакра. Он је бежао са својом породицом од националистичких одреда. Ја не желим да оптужим ниједну страну. Постоји рај, постоји пакао, и постоји човек који бира коме ће да служи. У тој су ситуацији били Пољаци, Украјинци и била је трећа страна о којој се због неких разлога не говори.

И у данашњем конфликту у Украјини постоји трећа страна. И у свим конфликтима на земљи. Па и у Другом светском рату. Мислим на Зло, и на људе и државе које служе том Злу. Човек увек сам изабере. И ја бих веома волео да се догађаји попут Волињског масакра не користе за распиривање нових конфликата. У животу народа и држава је било свачега, али нико никада није одузимао право помирења. Оваквим филмовима је потребан другачији крај, са надом на будућност.“

На фестивалу „Снажни духом“ филм Војћеха Смажовског „Волинија“ је доживео огроман успех и можда ће му управо вечерас на свечаном затварању фестивала бити уручен диптих са иконом као знак вере и наде, и камени крст, симбол страдања.

Кадар из филма „Волинија“

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!