Последњих неколико година имао сам прилике да се сретнем са више бивших руских генерала и осталих ратних хероја, ветерана Авганистанског, Чеченског, Грузијско-осетинског рата и низа мањих регионалних сукоба. Сви они, укључујући и генерале са већим чином, са највећим могућим поштовањем приповедали су ми о једном човеку, генерал-мајору Александру Петровичу Солујанову, једној од највећих живих легенди руске армије. Легенда о којој је испеванa и чувена песма „Батjања комбат“ (по популарности у Русији равну песми „Рачунајте на нас“ у Југославији), недавно је боравио у Црној Гори на позив НВО „Ветерани 63. падобранске бригаде у Црној Гори“.
Игор Дамјановић
Рођен је 1953. године у Оренбуршкој области, 1971. завршио је Казањску Суворовску војну школу. На Рјазањској вишој ваздушно – десантној војној академији, установи одакле долази већина руских ВДВ официра и припадника војних специјалних снага, дипломирао је 1975. године. Након успешно завршеног школовања, креће његова бриљантна војна каријера, почетком 1982. године као командант падобранско-десантног пука упућен је у Авганистан. Орден Хероја Совјетског Савеза добија 23. новембра 1984. године, у образложењу је наведено: „За највеће резулате, при минималним губицима.“
Из личне архиве А. Солујанова
О подвизима генерала Солујанова на граници са Пакистаном, најужаренијој тачки Авганистанског рата одакле су ЦИА и остале западне службе оружјем и војном опремом снадбевале муџахедине – претече данашњих Талибана, данас се причају легенде. „Достојних команданата имамо много, али само о једном легенда кружи у свим јединицима. Током две и по године командовања батаљоном у Авганистану, јединице Солујанова изгубиле су свега неколико војника. Спортским жаргоном речено, то представља апсолутни рекорд у свим локалним ратовима и сукобима, које је наша земља водила током протеклих деценија. Током операције Погхман, он је био рањен у руку и у бутину, али није напуштао битку до њеног окончања, пуних 4 сата“, стоји у тексту часописа „Руски дом“ из 2003. године.
Из личне архиве А. Солујанова
Једнице којим је командовао генерал Солујанов поштовали су и противници. Генерал Шпунер, некадашњи официр британског САС-а изјавио је: „Време када је СССР управљао Авганистаном 80% становника ове земља сматра златним годинама. То како су Руси ратовали на планинама Авганистана, то је фантастика, ми тако никада нећемо бити у стању“.
Генерал Солујанов живи у Москви и обавља дужност заменика председника Асоцијације Хероја Русије. У овом својству се генерал Солујанов током своје посете Црној Гори срео и са представницима Организације бораца НОР-а града Тивта. Како саопштава црногорски дневник Вијести, истакнуто је обострано задовољство због подизања споменика маршалу Жукову у Црној Гори, а руски генерал је том приликом поручио: „Антифашизам представља најзначајнију тековину савремене Европе и Организација бораца НОР-а у својим активностима ће имати његову подршку“.
Игор Дамјановић
Александар Петрович не говори само о личном искуству, него и радо износи занимљиве ставове о историји Русије. На пример да је Комунистичка партија коренито реформисана, Совјетски Савез би очувао шансе за опстанак... Или да Запад не може опростити Стаљину да је упркос свим околностима изградио најмоћнију државу свог времена, па га зато толико мрзи и клевеће. Питали смо га и за оно што се догодило у Србији 1999.
Игор Дамјановић
Београд сте посетили у највећем искушењу за наш народ после Другог светског рата, током НАТО агресије на СРЈ. Каква су ваша сећања на ова тешка времена за наше народе?
Александар Солујанов: То што се 1999. године догодило поднели смо веома тешко. Мој велики пријатељ, нажалост покојни Вјачеслав Кликов, велики наш вајар и аутор многих познатих споменика, укључујући и онај маршалу Жукову на Црвеном Тргу, ја и командант ВДВ-а (Ваздушно десантне војске Армије Руске Федерације) генерал-пуковник Георгиј Шпак, одлучили смо да Васкрс 1999. дочекамо у бомбардованом Београду и тако се симболично солидаришемо са српским народом. У то време обављао сам дужност специјалног саветника команданта ВДВ-а.
Импресионирао нас је патријарх Павле, који је у Храм Светог Архангела Михаила дошао тролејбусом. Он је био једноставан својом величином. Такође ми се чини да је и владика Јоаникије са којим сам имао част да се овде сретнем, сликовито речено један исти кагор (литургијско вино у Руској православној цркви) са покојним патријархом Павлом. У васкршњој ноћи Американци су планирали да изведу масован напад. Међутим небо је вољом Божијом било покривено густим облацима и већину планираних удара ипак нису реализовали, тако да је изостало понављање крвавог Васкрса 1944, када су Американци такође бомбардовали Београд.
Из личне архиве А. Солујанова
Русија и Србија имају заједничку будућност
Каква је ваша прогноза одоноса Русије и Србије у будућности?
Александар Солујанов: Веома нам је драго што Србија није ступила у НАТО пакт и што српска влада чврсто стоји на курсу војне неутралности. Мене као бившег војника веома радује што постоји интезивна војна сарадња Србије и Русије, тренутно су актуелне заједничке војне вежбе десантних снага Србије, Белорусије и Русије. Запад на ово наравно не гледа благонаклоно, али они не могу урадити ништа да нашу сарадњу спрече. Надам се да ће наши односи у будућности бити одлични, а сарадња и пријатељство све чвршће и чвршће.
Ми смо народи једне, православне вере, то је важан кохезиони фактор. Србија је такође једна од ретких држава која никада није издала Русију и ми то веома ценимо. Верујем да је пред нама светла будућност и сигуран сам да силе са Западе неће успети да наше односе наруше.