30. марта 1905. француски инжењер Де Лобел представио је комисији Руских царских железница пројекат повезивања Русије са Америком.
У мемоарима очевидаца можемо прочитати да је то била незаборавна историјска седница; Лобел је мајсторски представио тезе о тадашњој радничкој кризи, тромој металуршкој индустрији и великим стратешким успесима уколико се оствари његов пројекат.
Састанку је претходио технички извештај инжењера Мелентјева о „висећој железничкој композицији“ М. Романова који је намеравао да укључи у амбициозни пројекат, уз обећање да ће воз на релацији Руско Царство – Сједињене Државе постићи брзину од 200 км/ч.
Овај је воз одобрила железничка комисија на конгресу у Сент Луису, описујући га као „практично, сигурно и економично превозно средство". Преостало је још да се реши деликатан проблем унутрашњих економских и социјалних питања.
Штавише, разговарало се о продуживању железничке деонице која би ишла од Беринговог мореуза до Иркутска и до немачке границе. Такав би воз прошао целу Русију за мање од три дана, а пут од Париза до Њујорка би трајао девет дана.
Из слободних извора
Пред таквим је обећањима Царска комисија могла само да стојећи аплаудира. Председник комисије, а затим и генерални инспектор Државних железница, Горчаков, честитао је Де Лобелу и похвалио његове идеје.
Почеци
Први пројекат уједињења обала Беринговог мореуза предложио је први гувернер Колорада Вилијем Гилпин 1890. године. Он је замишљао разгранату мрежу возова коју је звао „Космополитска железница“, уједињење читавог света железничким пругама.
Из слободних извора
Две године касније, 1892, Џозеф Штраус, дизајнер моста „Златна капија“ у Сан Франциску, представио је пројекат међуконтиненталног моста према Руском Царству, које је одбило његов предлог.
Одобрени пројекат
Цар Николај II је у августу 1906. одобрио стварање француско-америчке корпорације Де Лобела како би се започело са изградњом Железницe Аљаска-Сибир која је захтевала изградњу мостова и тунела у Беринговом мореузу. Потпору руском владару за овакав подухват колосалних димензија дала је штампа. Трошак је процењен на 65 милиона долара, односно 300 милиона укључујући све железничке пруге.
Како је писао San Francisco Call, било је планирано да копање тунела почне са америчке стране на дубини од 30 метара према руском острву Гвоздјев. Тамо би била изграђена железничка станица. Каква је само навала света очекивала Ескиме који су тада насељавали острво смештено само три километра од САД!
Из слободних извора
Да ли је план био изводљив?
Вилијем Худ, инжењер компаније Southern Pacific, критикова је план, наводећи да би морско дно морало бити хомогено и без икаквих рупа и ломова да би се тунел изградио. Други техничари су говорили да прави проблем није био тунел под морем, већ прелазак планина на североистоку Аљаске да би воз из Русије могао транспортовати путнике и робу у градове Северне Америке.
Из слободних извора
Чиме се све завршило?
Често се спомиње криза која је погодила Русију након пораза у рату против Јапана, Први светски рат и револуција као разлог неуспеха пројекта. Истина је да царев потпис није ујединио Русију и САД.
Неки иду даље од тога. Како је навео амерички историчар Вилијем Енгдал, аутор књиге „Митови, лажи и ратови за нафту“, британски комерцијални интереси створили су услове за избијање Првог светског рата да би спречили изградњу тунела код Беринговог мореуза, који је представљао претњу за британску економску поморску доминацију.