6. октобар 2000: Да ли је руски министар спречио румунски сценарио у СРЈ

Keystone Pictures USA, ZUMAPRESS.com
Навршило се 17 година од Петооктобарске револуције у Београду. О једном значајном детаљу, изненадној посети тадашњег руског министра иностраних послова Игора Иванова Београду 6. октобра ујутро, мало је пажње посвећено у јавности. Дописник Russia Beyond на српском у Подгорици Игор Дамјановић анализира важност посете министра Иванова: да ли је она спречила понављање Румунског сценарија ликвидације председничког брачног пара, па чак и за избегавање грађанског рата у Србији и Црној Гори?

Док је 5. октобра 2000. године падао први мрак, обојена револуција на београдским улицама улазила је у завршну фазу. Полицијске станице и важније владине зграде биле су освојене, државна телевизија такође. Разуларена маса покушала је линч њеног директора Драгољуба Милановића. У Савезној скупштини горео је гласачки материјал, бирачки спискови, записници и гласачки листићи донети са територије целе земље.  Вероватно никада нећемо сазнати да ли је материјал спаљен случајно, или са циљем да прави резултати Савезних избора од 24. септембра 2000. никада не сазнају, да ли је Коштуница заиста добио апсолутну већину, или је који проценат остао испод границе од 50%.

Све институције изузев Војске Југославије биле су урушене. За разлику од начелника генералштаба Небојше Павковића, значајан број генерала био је упркос свему решен да брани уставни поредак и режим председника Слободана Милошевића. Професор Слободан Антонић у књизи „Милошевић, још није готово“ наводи да су генерал-пуковник Миодраг Симић, генерал-потпуковници Љубиша Стојмировић, Милен Симић, Стаменко Николић и Бане Петровић тог 5. октобра били ратнички расположени. Тенкови из рата са НАТО пактом и албанским побуњеницима прекаљене 549. бригаде Војске Југославије, под командом Милошевићу такође лојалног генерала Божидара Делића, били су распоређени на прилазу у Београду и спремни да крену у контрареволуцију.

Са друге стране, освојене владине зграде у Београду биле су пуне наоружаних цивила. Међу њима се налазио значајан број припадника криминалних гангова. Већина ће их се међусобно истребити у обрачунима, који у првих неколико година након Петооктобарске револуције постају свакодневна појава. Опасност од грађанског рата, била је реална не само у Србији, већ и у Црној Гори, где су биле распоређене озбиљне јединице Војске Југославије, безусловно лојалне Слободану Милошевићу, укључујући и елитни 7. батаљон Војне полиције. Ова јединица месецима се налазила на ивици отворених сукоба са републичком полицијом под контролом Мила Ђукановића.

Основаност страха од избијања грађанског рата 5. октобра, можемо можда и довести у питање, али одређено крвопролиће и понављање Румунског сценарија (када је након сличног преврата 1989. ликвидиран брачни пар Чаушеску), било је сасвим реално. Десетине хиљада људи, које су током ноћи остали на београдским улицама, желели су главу председника Слободана Милошевића и његове  у друштвено политичком животу веома експониране супругe. Oрио се познати поклич: „Спаси Србију и уби се Слободане!“

Сами лидери ДОС-а отворено су поручивали да не презаjу од румунског сценариja. Тако је Весна Пешић на скупу у Вршцу (август 1999.) изјавила: „Нема више пардона, ако треба радиће и румунски метод“. Ненад Чанак је на предизборном митингу у Београду поручио да уколило се поново покраду избори: „Отићи ћемо поново на Дедиње, извадити ђубре из бункера и овде га обесити. Ево овде ће да виси!“

Напету и неизвесну ситуацију разрешила је изненадна посета министра иностраних послова Руске Федерације Игора Иванова. Он се 6. октобра ујутро састао са Слободаном Милошевићем и Војиславом Коштуницом и тако дао кључни допринос да се транзиција власти упркос напетој ситуацији, обави мирно. Слободану Милошевићу, како сведочи бивши директор Политике Драган Хаџи-Антић, руски министар понудио је да га истог дана одвезе својим авионом у Русију. Милошевић је ову понуду глатко одбио, казавши: „Нема разлога због којих бих бежао из сопствене земље“.

Игор Иванов и Војислав Коштуница

Са друге стране новоизабрани председник Војислав Коштуница, како наводи Слободан Антонић у горе поменутој књизи, уз посредовање Иванова обећао је да ће породици Милошевић бити гарантована безбедност, сам Слободан уживати статус и све привилегије предвиђене за бившег председника. Коштуница је тада и обећао да ће се „нелегалном Хашком суду ставити да нема шта да тражи у Југославији“. Неколико месеци касније показало се да Коштуничине гаранције и обећања нису имале никакав кредибилитет и тежину.

Слободан Милошевић је на Видовдан 2001. испоручен у Хаг. Тамновао је непуних 5 година, до своје смрти 11. марта 2006. године. Неколико дана пре трагичног краја првог демократски изабраног председника Србије, администрација Хашког трибунала одбила је гаранције о хитном његовом пребацивању на московску клинику „Бакуљев“, упућене од стране руског Министарства иностраних послова, базиране на основу налаза експертског лекарског тима, у коме је је јасно стајало да је Милошевићево здравље фатално угрожено. Три дана пред смрт Милошевић је написао своје последње писмо, адресирани руском министру иностраних послова Сергеју Лаврову.

Писмо Слободана Милошевића Сергеју Лаврову

„Обраћам вам се у очекивању да ми помогнете у заштити од криминалних активности у институцији која ради под знаком ОУН и да што пре будем у могућности да добијем адекватно лечење у вашој болници“, навео је Милошевић у писму Лаврову, закључивши: „Сматрам да је упорност са којом ме спречавају да добијем адекватну медицинску помоћ у Русији, у првом реду мотивисана страхом да би се приликом детаљних медицинских испитивања неизбежно доказало да суд води злонамерну кампању против мога здравља, зато што је ту чињеницу немогуће сакрити од руских специјалиста.“

Познати српски писац, покојни Брана Црнчевић својевремено је изјавио да је „Слободан Милошевић поништио све своје грешке и грехе у Хагу“. Смрћу у затвору Шевенинген, узрокованој неадекватним условима лечења, Милошевић није дочекао да се већина онога што је у свом последњем обраћању нацији са функције председника 2. октобра 2000, заиста и оствари...

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.