Замислите да сте учесник мисије у којој треба да се дигне у ваздух непријатељска војно-поморска база. Искачете из авиона с падобраном 30 км од обале и можете се наћи усред страшне буре, али све то нема значаја – једино има значаја да је тај задатак поверен вама.
Пливате заобилазећи морске мине, сигналне каблове и друге замке. У сталној сте опасности. Испод вас је црни бездан мора, а изнад вас рефлектори и добро наоружани чувари који осматрају обалу. Ваш терет је тежак, а шансе да погрешите, па чак и да погинете су велике. Зар то не звучи страшно?
Подводни ратници без мане и страха
Таква мисија не би звучала страшно да сте командос и припадник специјалне совјетске ронилачке јединице „Делфин“. Ви бисте у том случају били добро припремљени и по завршетку неопходне обуке задатак дизања у ваздух непријатељске војно-поморске базе не би деловао тако неизводљиво. Ваша обука би била нешто заиста посебно, чак и по војним мерилима.
Још као кадет бисте седам недеља спавали само три-четири часа дневно, а сваки дан би обука трајала 15 часова. Поред тога бисте радили тешке физичке вежбе.
„Делфини“ су били обучени да опстану у нељудским условима. Наравно, није свако могао проћи ову обуку. Само један од 20 кандидата би пролазио почетну фазу обуке.
Тешки тренинзи
И то је заиста био тек почетак. У следећој фази (која траје 11 недеља) научили бисте да користите свако оружје и да се борите чак и без оружја. Сазнали бисте како да управљате различитим возилима, како да скачете с падобраном, да постављате мине и планинарите. У овој фази ви и ваше колеге на обуци формирате групе од два, три или четири човека. У оквиру групе учите да размењујете кратке команде које вам омогућавају да функционишете заједно као један механизам. Тај ниво сарадње ће бити апсолутна обавеза у свакој мисији.
Подубниј / RIA Novosti
Последња фаза траје осам недеља. За то време треба да прођете обуку у разним војно-поморским базама и да научите како треба дејствовати на конкретној територији. Сваки ронилац добија своје регионе за које се специјализује, на пример: Латинску Америку, Северну Америку, Југоисточну Азију, Блиски исток и тако даље. Интересе своје отаџбине треба бранити свуда!
Борба против нациста и Јапанаца
Војни рониоци су се први пут појавили у СССР-у (као и у другим земљама света) у тешким годинама Другог светског рата. Нове јединице су формиране у августу 1941. године. Циљ им је био да прикупљају податке, дижу у ваздух базе и мостове, и потапају непријатељске бродове.
Те јединице су биле незамењиве, посебно у Лењинграду (данас Санкт Петербургу), где су помагале да се направи „Пут живота“ преко Ладошког језера – једини пут којим је терет могао да се превози у град током опсаде. И поред честих и тешких бомбардовања, командоси су неуморно поправљали пут.
Чим је СССР победио Немачку, специјалне јединице, укључујући и рониоце, пребачене су на исток где су допринеле победи над Јапаном. Кад је рат најзад завршен, власти су одлучиле да распусте специјалне ронилачке јединице.
Посебна техника
Различити руководиоци, а међу њима и познати маршал Георгиј Жуков, покушавали су да реорганизују морнаричке специјалне јединице. То је учињено крајем 1960-их. Тако је 1970. године у саставу главне обавештајне управе формирана специјална јединица по имену „Делфин“. Совјети су тада морали да сустигну Запад по питању технике и наоружања својих ронилаца.
То су успешно учинили, опремивши подводне ратнике несвакидашњим оружјем. Совјетски командоси су добили подводне пушке АПС и подводне пиштоље СПП. „Делфини“ су имали на располагању и специјалне подморнице „Пирана“, које су могле да их самостално одвезу 1.600 километара далеко за само 10 дана.
Широм света
С обзиром да је током Хладног рата тензија расла, „Делфини“ су увек били на опрезу. У случају глобалног рата они би покушали да униште све западне комуникације широм Атлантског и Тихог океана и тако одсеку непријатеље СССР-а једне од других. Као што знамо, није дошло до глобалног рата.
И поред тога, рониоци никада нису седели скрштених руку. Учествовали су практично у сваком конфликту Хладног рата, а њих је било много. Ангажовани су у Никарагви, Анголи, Мозамбику, Вијетнаму и Етиопији – да поменемо само неке. Подразумева се да је њихово учешће увек било незванично. Званично су они били само војни саветници.
Група „Делфин“ је поново распуштена током 1990-их после распада СССР-а. То, међутим, не значи да је вештина руских командоса изгубљена. Комплетно њихово људство и техника сада се користе у специјалним јединицама руске армије.