Са тим у виду Турска је погазила руско-турске мировне уговоре из 1798. и 1805.године, и 28.12.1806.године Русији објавила рат. У наредних неколико година, на простору данашње Румуније и Бугарске дошло је до неколико жестоких битака између турских снага које су стациониране на простору Балкана, са руском Дунавском армијом која је кренула у помоћ својој православној сабраћи у борби против отоманског завојевача. Велику улогу у овом рату је имала и Србија, која је на челу са Карађорђем подигла устанак и самостално ослободила велики део централне Србије, жестоко поразивши најелитније турске јединице на Балкану. Значајним ангажовањем главнине турских балканских снага у покушају сламања устанка у Србији, отворио се простор за дубљи продор руске Дунавске армије на простор Балкана.
После разбијања Турака код Русеа која се десило у истоименој бици која је вођена почетком јула месеца 1811.године генерал Кутузов је прешао делту Дунава и са својим одредима (око 15,000 људи) избио на његову леву страну, где се улогорио у рејону града Журж. Велики турски везир Ахмет-паша је са својом армијом остао код Русеа где је сређивао делимично растројене јединице те сахранио преко 5,000 турских војника који су остали на попришту крваве јулске битке. Овај лукави маневар интелигентног Кутузова који је и поред победе одступио са својом војском назад на леву страну Дунава, створио је код Ахмет-паше утисак да је руска борбена група у великом проблему, да је међу њима дошло до осипања и деморализације. Убрзо је прикупио све своје снаге и уз појачања кренуо на Кутузова. Укупна јачина ових снага је износила око 60,000 људи.
Ахмед-паша насео на блеф Кутузова
У ноћи 28.августа (9.септембра) 1811.године, Ахмет-паша је са главнином својих снага почео да у таласима форсира Дунав код речног острва Гола. У првом таласу се налазила групација од око 6,000 јањичара који су чамцима и мањим бродовима пребацили на леву страну реке. Делови турских снага, јачине 800 људи, су имали задатак да узводно форсирају Дунав и организују демонстративни напад на руске снаге које су се налазиле на потезу Журж-Слобоција. Ова дејства су имала за циљ да развуку руске заштитне одреде који су бранили леву обалу Дунава, ради лакшег трансфера главнине турске нападне групе која се састојала од јањичарских пешадијских одреда. Ово је у самом почетку битке и имало извесног успеха, јер су уз местимично слаба пушкарања, Турци успели да са својим првим ешелоном пређу Дунав и да се укопају на достигнутим позицијама.
Након што је добио извештај од стране својих командира о погоршању ситуације на Дунаву, генерал Кутузов је наредио генералу Булатову да формира један интервентни одред састављен од 5 батаљона и да са њим што пре расветли ситуацију на овом фронту. Овај одред је убрзо имао неколико ватрених контаката са турским претходницама, и пошто их је растерао налетео је на главни утврђени положај којег су бранили јањичари. Без неке веће припреме, генерал Булатов је са делом својим снага покушао да разбије Турке на још недовршеним положајима, али је тај његов напад одбијен. У тим борбама су јањичари успели да заробе и једну руску ратну заставу.
Wikipedia.org
Посрамљени везир пуца у своје војнике
Пошто је увидео да су турске снаге на овом одсеку знатно бројније, он је сачекао да му се прикључи главнина групе у којој се налазила и батерија топова. Веома покретљиве и сналажљиве руске јединице су успеле да изађу на обале Дунава и да под снажну ватру ставе турске транспортне бродове са којим су пребацивали људство. Ово је изазвало пометњу међу Турцима, и велики број бродова је заокренуо своју путању и кренуо да се враћа назад. Када је видео шта се на Дунаву дешава, Ахмет-паша, који се управо тада спремао да пређе реку, издао је наредбу да се без икакве милости отвори ватра по турским бродовима који избегавају прелаз. Ускоро је по Турцима на води отворена ураганска ватра, која је сад долазила од бесног везира и сопствених снага, и која их је приморала да поново заокрену своје бродове ка левој обали реке. Пошто су надјачали малобројније руске снаге на левој обали реке, Турци су успели да искрцају још један талас своје пешадије на њену леву обалу и додатно учврсте своје позиције.
Руски генерал Кутузов је издао наредбу Булатову да се одвоји од ових турских снага и заузме позиције западно од Журжа. Он је увидео да турски везир жели да са главнином својих снага, по сваку цену пређе реку на овом одсеку. Он је брзо направио план битке који је у првој фази имао за циљ да допусти прелаз турским снагама на леву обалу Дунава, уз балогоремену концентрацију својих снага око турског распореда, које су требале да у погодном часу изврше општи напад на непријатеља, и практично га ликвидирају на обалама реке. Све до 1.септембра (13.септембра) је трајало пребацивање турских јединица преко Дунава. Тог дана је реку прешао и Ахмет-паша са својим штабом. Одмах пошто су прешли реку Турци нису развијали даља офанзивна дејства ка Журжу (сем мањих претходница) и улогорили се практично на самој обали Дунава.
Кутузов у ходу сачинио генијалан план битке
За то време, Кутузов је са својим снагама које су се састојале од не баш сјајно опремљених 25 батаљона и 35 коњичких ескадрона, изместио штаб из Журжа у Слобоцију где се улогорио. Ове снаге нису биле довољне да се супротставе 5 пута бројнијој групацији којом је командовао турски везир. Руски генерал је ових неколико дана потрошио за максимално подизање борбене готовости свих расположивих трупа за одсудан бој. У овоме му је помогла и неочекивана пасивност турске војске која је прешла Дунав. Она се ограничавала само на спорадичне испаде извиђачких група које су у неколико сукоба брзо разбијене. Ово је дало простор Кутузову да поврати стратешку иницијативу. Он се одлучио на смели, али генијални план, да са делом својих снага форсира Дунав и да нападне Турке са обе његове стране које су биле распоређене уз обалу. Посебно му је у фокусу била десна обала реке где су Турци имали логор у којем је било око 20,000 људи, и који је представљао логистички центар тј.срце Ахмет-пашине војске.
За операцију руске војске на десној страни Дунава били су задужени Козаци, који су захваљајућу великој покретљивости али и страхопоштовању које су стекли у борбама са Турцима, били идеални за овакав развој битке. Да би у потпуности заварали Турке о овом амбициозном офанзивном плану, Кутузов је кренуо да око свог табора подиже утврђења која су код непријатеља створили утисак да Руси планирају да се бране. Оно су спокојно пратили израдњу овог утврђења све до 22. септембра (4.октобра) када су се напокон покренули и извели напад на истурене руске одреде који су бранили логор. Овај напад је после краће борбе одбијен. Сутрадан су борбе на овом правцу поново обновљене, пошто је један руски одред успео да разбије 500 Турака и овлада његовим позицијама. Генерал Кутузов је у овим борбама стекао дубљи увид у борбени морал турских војника, који је генерално био слаб.
Козаци крећу у изненадни напад
После ових окршаја међу турским јединицама на левој обали реке је завладао унутрашње комешање. Уочена су бројна дезертерства, а постојала је опасност и да се Ахмет-паша са овом војском извуче из припремљене замке, и врати назад преко Дунава. Ово је убрзало реализацију ратног плана генерала Кутузова који је хитно наложио да се активира брзи одред јачине 18 батаљона у стави под команду генерала Макарова. Овај одред је имао задатак да што пре форсира Дунав и да без икаквог одлагања нападне турску комору која се налазила на десној обали реке. Пошто су решени проблеми око обезбеђивања адекватног транспорта преко реке, одред је 2.октобра (14.октобра) на раздаљини од око 20 км узводно од турског логора, у пуном капацитету прешао реку, и кренуо у енергично наступање кроз густу шумску вегетацију која је расла поред Дунава. Ускоро је избио пред турски логор у коме је владала практично мирнодопска атмосфера. Пошто је извршио темељиту припрему напада, генерал Макаров је 2.октобра (14.октобра) са свим расположивим снагама извршио стравичан јуриш на потпуно збуњеног непријатеља, из потпуно неочекиваног правца. Руски козаци су са исуканим сабљама муњевито улетели у логор и посекли хиљаде турских војника. У потпуности је разорена непријатељска армија која је бројала више од 20.000 војника. Велики део је пао у заробљеништво, а други део се разбежао по околним шумама. Заробљена је комплетна турска комора са храном и муницијом. О каквом се колосалном изненађењу радило сведоче укупни руски губици који су износили свега 9 погинулих и 40 рањених војника.
Пошто је уништио турске снаге на десној обали Дунава и запленио комплетну комору укључујући и десетине топова, генерал Марков је артиљеријским плотуном по турском логору са леве стране Дунава, обавестио Кутузова да крене у општи напад на Ахмет-пашу који се нашао у унакрсној ватри. Нашавши се између чекића и наковња, Ахмет-паша је успео да избегне окружење и да под окриљем ноћи 2/3 октобра (15.октобра) пређе преко Дунава и докопа Русеа. Ово је Кутузову одговарало, пошто је по турским ратним обичајима везир лишен доношења било каквих одлука, па и потписивања примирја, када се заједно са војском нађе у окружењу.
Музеј Бородинске битке
Катастрофа најбоље турске армије
Опкољена турска групација је била изложена страховитој артиљеријској канонади са десне стране Дунава. Готово целокупна артиљеријска муниција које је била намењена Ахмет-пашиној војсци сручила се на турске главе. У логору је завлада глад, међу војницима су се појавиле заразне болести. Све ово је принудило Ахмет-пашу да започне преговоре око закључивања примирја. То се десило 23.новембра (5.децембра), када је потписана капитулација турске армије, чије се у бројно стање у међувремену смањило за чак три пута. Три дана касније, генералу Кутузову се предало свега 12,000 полуживих турских војника, од укупно 36,000 колико их је било на почетку битке. Најелитнија турска армија је била дефинитинво уништена.
Укупно је погинуло или умрло најмање 20,000 турских војника, 2,000 је прешло на руску страну, а још око 2,000 пребачено у град Русе.
Последице битке
Битка код Слобоције је шокантно деловала на Отоманско царство и турског султана, који је у делти Дунава изгубио можда своју најбољу армију. Овакав развој догађаја је убрзао потписивање мировног уговора који је ратификован 16.маја (28.маја) 1812. године у Букурешту, који је потврдио победу Русије у овом рату. Граница се померила на реку Прут, а Русија је добила Бесарабију и западну Грузију.