Како је Русија владала Јадраном и зашто се повукла

1806. године руски адмирал Дмитриј Николајевич Сењавин добио је од руског цара Александра I тешку мисију: да поведе експедицију на Јадран и да заустави експанзију наизглед непобедивог Наполеона.

Дмитриј Николајевич Сењавин

Непознати аутор/Википедија

Сењавин, морнар рођен у Калушкој области, био је познат по томе да је протерао Французе из тврђаве Санта Маура, а затим их победио на Крфу.

Он је до септембра 1806. освојио јужни Јадран и блокирао дубровачке морске путеве. Ускоро је био спреман да нападне Хвар. Добио је обећање кнезова Црне Горе да ће му помоћи на копну. Руска флота је освојила Корчулу и Вис, а Аустрију је присилила да му преда Котор. Тим операцијама у Средоземном мору Сењавин је спречио Французе да заузму острва у Јонском мору.

Стара карта Боке которске

Википедија

Одлучна Његошева подршка

Црна Гора је 1796. већ остварила две велике победе код Мартинића и на Крусима. Петар I Петровић Његош је такође учврстио контролу над Брдима. У време антифранцуске интервенције Руса на Јадрану покушавао је да ојача своје везе с Которским заливом. Искористивши руску интервенцију, усмерио је своје снаге против Наполеонове војске, која је на крају била присиљена на нечасно повлачење због пораза које је претрпела у Цавтату и Херцег Новом.

Петар I Петровић Његош

Руска флота је заузела Корчулу и Хвар. Како се наводи на страници Туризма Котора, 1806. су Руси окупирали овај град, који је неколико векова касније УНЕСКО прогласио светском баштином. Руси су овде владали само годину дана - до 1807. Као резултат савеза између Петра I и Димитрија Сењавина, Французи нису могли да заузму Јонска острва. Царске трупе су Херцег Нови окупирале од 28. фебруара 1806. до 12. августа 1807.

Зашто су се Руси повукли?

Сењавин је добио наређење да плови у Истанбул и стави главни град Турске под опсаду, у чему је и успео, победивши у две битке (код Дарданела 11. маја 1807, и код Атоса 19-22 јуна 1807). Блокада Истанбула је изазвала глад и побуне. Мустафа IV је сменио султана Селима III.

„Битка код Атоса“ А.П. Богољубов

Википедија

7. јула 1807. Александар I и Наполеон потписали су мир у Тилзиту, чиме је завршен рат између двеју земаља и, на изненађење неких, започет савез међу њима. Француска је обећала помоћ Русији у борби против Турака, а Русија је пристала да се придружи континенталној блокади против Велике Британије.

Сав труд Сењавина је био узалудан, јер је Тилзитским миром руски цар био присиљен да одустане од освојених територија. Кажу да је, када је сазнао за последице споразума, руски адмирал дуго и горко плакао. Његове су трупе напустиле све освојене територије, да би их у многим случајевима заузели Французи.

Шта се догодило са Сењавином?

Руски адмирал је у наредним годинама чинио све што је било у његовој моћи да саботира наређења цара која су га присиљавала на сарадњу са француском ратном морнарицом и борбу против Британаца.

Разочарана тим ставом, војна команда царске Русије му је наредило да се врати у отаџбину. Било му је поверено мирно управљање луком Ревал (данас Талин, Естонија). То је био чисто административни посао, далеко од ратишта.

Током Наполеонове инвазије 1812, цар је одбио молбу Сењавина да води војску против непријатеља.

Након смрти Александра I, Русија је опет затражила услуге адмирала, који је, упркос томе што је имао 62 године, учествовао у заједничкој флоти Руса, Енглеза и Француза која је победила Турке у заливу Наварино. Сењавин је умро у Санкт Петербургу 17. априла 1831.

„Наваринска битка“ Иван Ајвазовски

Википедија

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!