„Сенке над Балканом“: Колико је Руса било у Србији између два рата?

Серија „Сенке над Балканом“ вратиле су нас у период између два светска рата, време које је остало заборављено у идеолошко-историјским „чисткама“, заједно са руском емиграцијом која је у таласима после Октобарске револуције и краја грађанског рата долазила у тадашњу Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, пише у чланку објављеном на порталу српског недељног магазина Недељник. 

О руској поратној емиграцији која је удахнула свежу крв у девастирани културни живот Србије и Југославије, хиљадама високообразованих људи који су преко ноћи постали апатриди, у Југославији нашли дом и деценијама представљали "мањинску групу" за коју се може рећи да је носила културни развој велике словенске државе, остало је сећање више на нивоу легенде о великом војсковођи Врангелу, чије кости леже у центру Београда, него као прича о живим људима који су живели српску свакодневицу, јели српски хлеб и мењали - углавном набоље - ову земљу.

"Ако говорим о бројевима, руска емиграција је била минијатурна, чак и по српским мерилима. Ту је било око 40.000 људи током двадесетих и почетком тридесетих година. А крајем тридесетих пала је на ниво од тридесетак хиљада, услед природног одумирања и услед велике депресије и економских трендова због којих су људи одлазили из Југославије. Тридесет хиљада је мали број људи. Али, што се каже, 'нас је мало, ал' смо добро распоређени'. Руси су били концентрисани у великим градовима, значајан број њих је имао добру школу, а у то време то је значило не само факултет него и средњу школу", каже нам руски историчар др Алексеј Тимофејев, иначе сарадник Института за новију историју Србије.

Прве групе Руса груписале су се још за време трајања рата, на просторима под контролом Аустроугарске, углавном у Војводини, где су пребацивани руски заробљеници са Галицијског фронта у Првом светском рату. У другој фази долазили су руски добровољци са Солунског фронта који су остајали у Србији, не желећи да се врате у земљу у којој су власт успостављали комунисти, а највећи талас био је "кримски талас" који је предводио Врангел.

Процентуално гледано, 40.000 емиграната, од око два милиона што је цифра којом се барата о размерама укупне "беле емиграције", не представља велики удео. Тек остаће запамћено да је Врангел у једном интервјуу, годину дана пред смрт, рекао: "Само Краљевина СХС пружила нам је руку помоћи. Све остале велике државе са којима је Русија пролила реке крви у различитим ратовима, пожуриле су да признају власт црвених насилника."

У Београду се окупило десетак хиљада Руса, што је за град који тада још није имао 300.000 становника, ипак значајан удео. У Новом Саду и околини настанило се око две хиљаде избеглица из Русије.

О структури руских емиграната сведоче подаци које је објавио Николај Степанов, дипломирани историчар Државног универзитета у Нижњем Новгороду. Он наводи да је само на једном од бродова који су упловили у Боку допутовало 30 генерала, професора, доктора, а да је на чело универзитетских катедри у Краљевини дошло чак 28 руских професора. За претежно неписмену земљу то свакако није била мала ствар.

Према Николају Степанову, више од половине од укупно тридесет хиљада придошлих Руса били су војна лица и државни службеници, око 30 одсто радило је у привреди, а 14 одсто су били предавачи, доктори, писци, свештенство, уметници, уз пет одсто административног кадра. Према овим подацима, 13 одсто њих су имали високу стручну спрему, а само три одсто било је без икаквог образовања.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!