Ове тврдње подигле су велику прашину у јавности Црне Горе, посебно Боке Которске. Људи који су лансирали тезу, нису пружили ниједан доказ да је адмирал Матија Змајевић себе сматрао Хрватом. Чињеница да је Змајевић био католичке вере изгледа се покушала индиректно искорисити као атест његовог хрватства. Становиште да су сви Јужни Словени региона римокатоличке вере истовремено Хрвати, посебно је неодрживо у Боки Которској. Поред актуелне демографије, у појашњењу колико је ово становиште нетачно може нам послужити и пример дон Ника Луковића (1887-1970).
Из слободних извора
Овај угледни католички свештеник, можда најзначајнији хроничар Боке Которске у двадесетом веку, био је један од оснивача Поморског музеја у Котору и локалне секције Друштва историчара Црне Горе. Дон Луковић познат је био и као истакнути антифашиста, што су веома респектовале и комунистичке власти, које су га упркос свештеничком чину изабрале у први послератни сазив Скупштине Народне Републике Црне Горе. У једној од својих надахнутих беседа за скупштинском говорницом, дон Луковић је 1946. године између осталог изјавио: „Црногорци су најмањи али највитешкији народ на словенском југу, а можда и у цијелом словенству. Ниједан народ на Балкану није се тако упорно, непрекидно и дуготрајно борио за слободу као црногорски народ, најчистија етничка група међу Србима. Црногорци су се борили за свој опстанак, не само против вањских непријатеља, него и против домаћих издајника.“
Дон Нико Луковић је такође тврдио да се у Црној Гори „родила прва државотворна мисао код Срба у једанаестом вијеку“, а Русију је називао „мајком Словенства, која, као што Сунце силом гравитације привлачи све планете својом величином, вуче к себи све Словене.“ Поред делатности дон Ника Луковића, Србина-Црногорца католичке вере, апсурдност становишта да су сви Бокељи католици истовремено и Хрвати, потврђује и актуелна демографија Боке которске. Према последњем попису из 2011. године у Котору и Херцег Новом број грађана католичке вероисповести готов је двоструко већи од броја етничких Хрвата, док је у трећој бокељској општини Тивту тај број већи за четвртину.
Председница Грабар-Китаровић и остали креатори тезе о „заборављеном Хрвату Матији Змајевићу“ вероватно никада нису били у његовом родном месту Перасту. Да су рецимо само посетили локални музеј, сазнали би да везе овог бокељског градића са царском Русијом почињу 15 година пре доласка Матије Змајевића на двор цара Петра Великог. Да на пример знају ко је био млетачки капетан Марко Мартиновић, чији допринос је руској морнарици упоредив са доприносом адмирала Змајевића, присвојили би вероватно и њега. У Млетачкој Републици постојала је посебна одредба да је капетан брода који плови под заставом са крилатим лавом, могао да буде искључиво римокатличке вере.
Из слободних извора
Данашњи Музеј града Пераста смештен је у згради некадашње поморске школе, у којој је капетан Марко Мартиновић, по одлуци млетачког сената из 1697. године (Змајевић на двор Петра Великог долази 1712.) обучавао поморским вештинама 17 руских племића, бојара и кнежева, од којих ће неки касније постати и адмирали руске царске флоте. Стога, ево им прилике да се „подсете“ још једног „заборављеног Хрвата“, који је подучавао руске адмирале.
Међутим, ако хрватска председница и њени истомишљеници дубље загребу по доприносу помораца Боке Которске поморској историји Русије списак "заборављених Хрвата" могао би да се до неке следеће посете значајно увећа. Поред капетана Мартиновића, адмиралу Змајевићу могли би придодати рецимо рођеног Новљанина грофа Марка Војиновића, царског адмирала и једнако успешног команданта као Змајевића. Бројне победе на разним морима, довеле су крајем Осамнаестог века Марка Војиновића на место команданта Црноморске флоте. Мада чини се да православне Бокеље, који су такође задужили Русију попут Марка Војиновића, капетана Стевана Вукотића (првог Бокеља који је на руском броду опловио свет), или грофа Саву Владиславића Рагузинског, хрватске комшије за сада су ипак оставиле нама, Црногорцима и Србима. Хвала им и на томе.
WolfDW, Википедија