Да ли су Руси помагали Србији кроз историју?

Нижегородски драгунски пук прогони Турке крај Карса, 1877. Аутор слике - Алексеј Кившенко

Нижегородски драгунски пук прогони Турке крај Карса, 1877. Аутор слике - Алексеј Кившенко

wikipedia
У српским медијима стално циркулишу опречна мишљења о суштини руско-српских односа, о улози Русије у историјском развоју Србије и о (не)подударању националних интереса двеју земаља; „Русија нас је само искоришћавала за своје интерес”, „Тешко оном кога Кинез храни, а Рус брани” и тд. Russia Beyond представља кратку историју руске подршке Србији. Ми само наводимо историјске чињенице без коментара, а да ли је руска помоћ Србији била од кључног значаја процените сами.

Свима је познато да су руско-српски односи увек били посебни. Међутим, у српском друштву до данашњег дана постоје дијаметрално супротна мишљења о суштини тих односа, о улози Русије у историјском развоју Србије и о подударању (или неподударању) националних интереса двеју земаља. Први део нашег малог истраживања је посвећен кључним догађајима у руско-српским односима до краја 19. века.  

Средњи век: Свети Сава и руски манастир 

Један од првих примера руске подршке Србији (наравно, реч „подршка“ је у овом контексту условна) може се наћи још у средњем веку. Растко Немањић, син Стефана Немање (данас у православном свету познат као свети Сава), који је желео да се замонаши на Светој Гори, сакрио се 1191. у руском манастиру светог Пантелејмона од потере коју је за њим послао отац са намером да га врати кући. Касније се у Русији шири култ српског светитеља (како га Руси зову "святой Савва Сербский"), да би се коначно усталио већ у 17. веку. 

Свети Сава, фреска из манастира Студеница

18. век: Руски просветитељи, славеносербски и руски језик у Србији 

До праве активизације руско-српских контаката долази у првој половини и средином 18. века. Већ за време Петра Великог разматрана је могућност да се Србима пошаљу руски учитељи, а током 1720-их и 1730-их Максим Суровов и Емануил Козачински стижу из Русије у Сремске Карловце и ту организују просветитељску мисију, ширећи руске књиге међу Србима из тог подручја. Руски просветитељи и финансијска подршка из Русије имали су велики позитиван утицај на обнављање и развој српске културе у подручјима која су била под јуриздикцијом Аустрије. Довољно је поменути да су сви образовани Срби тога доба писали на руском језику, и на славеносербском (мешавини црквенсловенског, српског и руског), док се савремени писмени српски језик уводи у Србији тек током 1820-их и 1830-их, после реформи и радова Вука Караџића, који је такође уживао велику подршку Русије.

18. век: Славеносербија и Нова Србија 

У 18. веку први српски граничари одлазе у Русију и тамо ступају у службу, вођени тежњом да се ослободе притисака којима су били изложени у Аустријској империји. Због тадашње делимичне демилитаризације Војне границе Србима из тог подручја је претила опасност да постану зависни сељаци, тако да се већ током 1750-их на југу Русије оснивају војничке колоније српских досељеника. На територији садашње Централне Украјине (Кировоградска област) основана је колонија Нова Србија на челу са пуковником Иваном Хорватом, а на делу територије садашњег Донбаса колонија Славеносербија коју су формирали пукови Ивана Шевића и Рајка Прерадовића. Српски колонисти су имали функције сличне локалним козацима: бранили су границе Империје од Кримских Татара и обављали војну службу. Те колоније су постојале све до 1764, када је нова императорка Катарина II почела да спроводи административне реформе, спремајући се да зада последњи ударац турским вазалима – Кримском канату.

Иван Ајвазовски: Чесменска битка (1848). Ајвазовски је на овом платну представио једну од главних битака Прве архипелашке експедиције (1769-74).

19. век: Русија и Први српски устанак 

Руски император Александар Први је 1804. године званично подржао захтеве српских устаника. После српске победе над Турцима код Иванковца 1805. године султан је објавио Србима Београдског пашалука „свети рат”, а српска делегација је потражила спас на броду којим је отпловила у руску Одесу из Истамбула, док су Турци припремали казнену експедицију против Срба. Русија је већ била у рату са Наполеоном, али је запретила Османлијском царству ратом. После српске победе у боју на Мишару Порта је пристала да потпише Ичков мир у августу 1806. године, оставивши на територији пашалука 500 Турака у Београду, Шапцу, Смедереву и Ужицу под руководством београдског паше, а Срби су преузели административну управу.

Ускоро је ипак избио рат између Русије и Османлијским царством. Русија увећава финансијску подршку устаницима, а руски одред од 1.000 људи заједно са Србима јуриша на Неготин, после чега Срби преузимају потпуну контролу над Београдским пашалуком.

Русија је, међутим, претрпела неколико пораза у рату против Наполеона, што је приморало Александра да 1807. године потпише са Француском Тилзитски мир, по коме се обавезала да обустави сопствена војна дејства, што су Срби доживели као издају, јер се нису задовољили аутономијом.

У марту 1809. године руске трупе на челу са генералом Александром Прозоровским обновиле су борбена дејства против Турака на Балкану, а у јулу 1809. су предузеле велику офанзиву и одбациле Турке од Београда (који после пораза Срба испод Делиграда није био заштићен) до Ниша. У октобру 1810. године Срби су успоставили контролу над целом територијом коју је Карађорђе држао до 1809, а 1811. године руска армија на челу са Кутузовом неколико пута је потукла Османлије у Бугарској.

Међутим, опасност од инвазије Наполеонове армије која је бројала 600.000 војника приморала је цара Александра (који је пре тога већ потписао примирје са Шведском 1809.) да у мају 1812. године потпише са Портом Букурештански мир, којим је Србима гарантована аутономија и амнестија, и на тај начин су постављени темељи за обнављање српске државности.

Многи Срби су и овога пута доживели то примирје као да их је Русија оставила саме очи у очи са непријатељем, али Русија у том тренутку никако није могла да помогне Србији, јер је Наполеон тада већ срушио све европске монархије и за неколико месеци ушао у Москву. Додуше, из Москве је ускоро морао да бежи...

Страховања Срба после Букурештанског мира била су оправдана. Док је Русија ратовала против Наполеона Турци су 1812. и 1813. у крви угушили српски устанак. Бечки конгрес победника (тј. опет на првом месту Русија и Аустрија) подржао је резултате Другог српског устанка, када је Милош Обреновић испољио несвакидашњи дипломатски таленат и фактички успео да васпостави српску аутономију коју су Турци коначно признали 1830. године, тако да је српска државност коначно успостављена.

Предаја Турака код Слобоције, 1811.

19. век: Српско-турски рат 1876. 

Најпре су руске власти заједно са другим европским земљама покушавале да одврате српску аутономију од интензивних борбених дејстава против Порте, али је дипломатија била немоћна. Срби и Црногорци су подржали устанак у Босни и објавили рат Турској. Русија је тада доживела невероватан успон националног духа. На чело српске армије стао је руски генерал Михаил Черњајев, а у одбрану православне словенске браће из Русије су потекле хиљаде добровољаца. Испоставило се, међутим, да заједничко патриотско одушевљење и јунаштво српских и руских војника није било довољно. Черњајевљева српска армија је доживела неколико тешких пораза од Турака, а после пораза у Ђуниској бици била је на ивици катастрофе. Повлачење Срба је покривало 6.000 руских добровољаца. Черњајев је 30. октобра 1876. године саопштио Милану Обреновићу да српска армија не може наставити борбена дејства. Кнез Милан је телеграфисао руском императору Александру II и замолио га да спасе Србију од неминовне пропасти...

Руски цар се одазвао, и већ следећег дана је руски амбасадор у Истамбулу поставио Порти ултиматум по коме је Турска била дужна да у року од 48 часова склопи примирје са српским кнежевинама. Уколико Истамбул одбије да то учини, руска армија са 200.000 војника у Бесарабији била је спремна да пређе границу Османлијског царства. Сутрадан је Турска пристала на примирје и обуставила ратна дејства против Србије и Црне Горе. До избијања последњег великог руско-турског рата у том тренутку је остало мање од годину дана... 

Руско-турски рат 1877-1878. и независност Србије 

У наредним месецима је руска дипломатија маневрисала како би одвратила Турску од даље ескалације насиља у словенским земљама, и уједно са циљем да избаци из игре Аустрију и Велику Британију као савезнице Порте у Кримском рату 1853-1856. Најзад јој је то пошло за руком, и 24. априла 1877. године Русија је објавила рат Турској, кренувши у офанзиву на Балкану и истовремено на Кавказу. За неколико месеци је турска армија у Европи потпуно разбијена, а руска армија је већ била на прилазима Истамбулу. Тада су Велика Британија и Аустрија запретиле Русији ратом и подстакле је на вођење мировних преговора и склапање Санстефанског, а затим и Берлинског мира.

Према прелиминарном Санстефанском споразуму од 19. јануара 1878. године велике територије су добиле Грчка и новоформирана Бугарска, са чиме се нису сложиле Велика Британија и Аустрија, као ни Србија и Румунија које су управо стекле независност. Управо тај тренутак се често недобронамерно тумачи као да су „Руси опет издали Србију”. Србија није била задовољна независношћу без Пиротског краја (који је добила Бугарска), Косова и Босне и Херцеговине. У тешкој међународној ситуацији 1. јула 1878. године је склопљен (наравно, уз сагласност Русије) нови, и овога пута коначни мировни споразум у Берлину, према коме су коначно добиле независност Србија (овога пута заједно са Пиротским крајем), Црна Гора и Румунија, док је Аустрија окупирала Босну, Херцеговину и Санџак, а Турској су враћене све земље које су по Санстефанском миру добиле Бугарска и Грчка, укључујући и Косово, Македонију и Албанију. Бугарској је одузета независност, Северна Бугарска је постала кнежевина која зависи од Порте, а Источна Румелија је постала аутономна област у склопу Османлијског царства (Бугарска је заједно са Румелијом стекла независност тек 1908. године). Срби су имали основа да буду љубоморни на Бугарску и Грчку и првобитни Санстефански мир (због Пиротског краја, Косова, Македоније), али је непобитна чињеница да је Србија те 1878. године (после око 500 година) добила потпуну међународно признату независност захваљујући сјајним победама руске армије у рату против Турске.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“