Јегоров пут: Прича о подвигу руског калуђера од пре три века

Пре две године колегиница, новинарка једног руског туристичког журнала, замолила ме да јој помогнем да у Перасту пронађе вилу Лава Толстоја. Информацију да је славни писац имао викендицу у Перасту добила је од туристичког водича током крстарења Боком Которском. Шокиран питањем, одговорио сам да јој је водич дао лажну информацију, а да једина веза Пераста са породицом Толстој датира са краја 18. века.

На црногорском приморију завладала је изгледа права епидемија лажних легенди. Поред случајева које пласирају појединци као овај о Толстојевој викендици у Перасту, постоје и оне које се предоче готово сваком туристи који посети црногорско приморје. Таква је нпр. прича о будванским Ромео и Јулији, односно Марку и Јелени. На зидинама Старог Града Будве постављена је чак и плоча на месту где су они због своје несрећне љубави наводно скочили у море. За Луцију Ђурашковић, историчара у уметности и музејског саветника „легенда“ о Марку и Јелени представља неспоран фалсификат, који се први пут појавио пре нешто више од 10-ак година. Ђурашковићева такође сматра да би плочу са зидина Старог Града пожељно било уклонити.

Док се туристи затрпавају лажним легендама и причама, оне аутентичне, по много чему јединствене и неупоредиво занимљивије од ових измишљених, остају неиспричане и полако се препуштају забораву. Веома ретки се упознају са аутентичним легендама и причама из богате историје руско-црногорских односа, који крећу пре више од три века. Једна од таквих, је и прича о калуђеру Јегору Строганову.

На издисају 18. века, у време пропасти Млетачке Републике, када град Будва потпада под аустријску власт, у будванску луку искрцао се један необичан човек. Изустио је само да се зове Јегор Строганов и да долази из Русије. Из луке се упутио право у паштровски манастир Прасквицу, древну богомољу која датира из 11. века. Паштровићи су област која захвата можда и најлепши део Јадранске обале. Протежу се од Бечића до Петровца, а на њиховој територији припадају Милочер и Свети Стефан. Поред манастира Праксвице, верског и политичког центра ове области, у Паштровићима се налази још преко 50 цркава и манастира.

Стефан Грломан, хроничар Паштровића и локални привредник, детаљно је у старим списима манастира Прасквице проучио необичну и јединствену причу о Јегору Строганову. Као место сусрета за почетак ове наше приче о Јегору, Стефан је одабрао библиотеку манастира Прасквица. „Данас би он био један од небројено много Руса који долазе и одлазе, или остају овдје. Тада је био странац, знак питања који хода, човјек са једном руком, енигма за све“, отвара Стефан Грломан наш разговор и додаје: „Сви су у старом будванском граду запазили странца поносног држања са дозом туге и тишине у погледу и кораку. Па ипак, ријетки су га упознали, јер био је ћутљив, неприступачан, а и његов пут је водио нешто мало даље одатле – у манастир Прасквицу.“

Грломан наводи да је манастир Прасквица током своје богате историје небројено пута био помаган од стране царске Русије и да у самом манастиру долазак незнанца из Русије није представљао посебно изненађење. Јегор Строганов замолио је тадашњег игумана Саву Љубишу да га прими у манастир, изневши жељу да до краја живота не говори. Пуних 10 година градио је пут који је спојио манастир Прасквицу са селом Челобрдом.

Причу о Јегору настављамо даље путем, који је пре више од три века сам крчио. По ономе што је Грломан пронашао у манастирским списима, Јегор Строганов је био царски чиновник. Бранећи част своје ћерке Јекатарине изазива на двобој извесног капетана. У двобоју Јегор бива рањен у леву руку, а капетан гине. Лечење које је уследило није било успешно, на крају му је рука ампутирана. Међутим рана коју до краја живота неће зацелити затекла га је кад се са лечења вратио кући. Његова вољена ћерка Јекатарина отишла је била незнано куда. Јегор је годинама широм по манастирима широм Русије тражио, али је није нашао. Није тачно познато шта га је навело да дође у манастир Прасквицу.

„Јегор је недуго након што се саживио са новим крајем, у коме је пожелио остати, одлучио учинити нешто да ту остави траг заувијек. Себи је задао најтеже – немогуће. Да он једнорук зида стазу. И тако из оног пркоса, поноса, љубави према кћери, туге због њеног нестанка, сјећања на двобој и окајања гријеха, јер убиство је гријех па макар се њиме и бранила част, настајала је ова стаза. Камен поред камена, камен на камен, ред по ред – годинама“, наводи Грломан док се пењемо према врху, а у даљини се полако указује Свети Стефан.

После преко 2 километра успона долазимо до краја пута. „Прича о Јегоровом путу је свесмислена сторија која даје животну енергију. Идући том стазом коју је несагледивом снагом воље направио човјек са једном руком разумијемо да и ако имамо неки проблем, нешто што нас спутава и тишти - да је све то мало и савладиво, јер снаге добре воље којом један човјек може свој живот да учини великим увјек постоји“, поделио је на крају шетње Грломан своје импресије. Поред прелепог пејзажа, на крају Јегоровог пута затичемо таблу из 1971. године, којом захвални мештани Паштровића подсећају на Јегоров подвиг. У време када је постављена нико није могао да претпостави да ће 30-ак година касније најбројнији туристи на Светом Стефану долазити из Русије.

Сама табла много говори о тврдом карактеру овдашњих људи, који су у веома тешким историјским околностима, притиснути са две стране турским и млетачко-аустријским претензијама и непријатељством сачували православну веру. Једнако достојно Паштровићи се држе и у овим такође не простим временима, у коме црногорске власти покушавају преписати историју и саздати идентитет новог црногорског човека, бића са осмовековеном историјском празнином, које у 21. веку почиње да сриче нова слова и говори новим језиком. Од свих крајева Црне Горе најслабији резултати у наметању тог новог црногорског идентитета остварени су баш у Паштровићима.

Како наводи Грломан, врх који је Јегор повезао са манастиром Прасквица, један је од ретких у овој области на коме није била саграђена црква. Пре неколико деценија на њему је подигнут споменик палим борцима из Другог светског рата. Паштровићи су једнаку чврстину као у очувању православља показали и у отпору фашистичкој окупацији.

Стазом се не завршава невероватна трагична прича о монаху Јегору. Како наводи Стефан Грломан, у манастирским списима стоји да се ипак срео са својом вољеном ћерком, која и сама прерушена у монаха Јелисеја долази у манастир Прасквицу, не откривши никоме, па ни оцу свој идентитет. Јекатарина међутим недуго по доласку поболева и пред смрт Јегору открива тајну своју. Ни смрт вољене кћери, није поколебала Јегора да престане да гради пут, након чијег се дефинитивног завршетка повлачи у своју ћелију и убрзо умире.

Можда је парадокс да се о подвигу и трагичној судбини Јегора Строганова више зна у Србији, него Црној Гори. На „Стеријином позорју“ најзначајнијем позоришном фестивалу у Србији, никада ниједно остварење није победило у чак 8 категорија, као 2001.  представа „Јегоров пут“, рађена по мотива ове приче, по тексту и у режији Виде Огњановић. Данашња Црна Гора изгледа изгледа више уважава накнадно написану историју и непостојеће легенде од оних аутентичних. За комерцијалну, лажну таблу у будванском Старом Граду знају готови сви, а за аутентичну, коју су мештани Паштровића 1971. године поставили без комерцијалних мотива знају само ретки.

Како данас изгледа Јегоров пут, добрим делом зарастао у шибље и на појединим местима упитне проходности, можда је најбоља прича о нама. Оно што је један човек са једном руком пре више од 3 века направио сам, данашња поколења нису у стању ни да одрже у пристојном стању. Излишно је напомињати колико би адекватна презентација и промоција приче о Јегору Строганову била интересантна стотинама хиљада његових сународника који сваке године посете црногорско приморје.

Уколико се одлучите да прошетате Јегоровим путем нећете зажалити, јер ћете имати привилегију да уживате у прелепом пејзажу и дишете чистим ваздухом. Међутим због стања у коме се налази препоручљива би ипак била планинарска обућа.